Откако је века и човека, овај други путује.
Од нестанка древних цивилизација и доласка нових на њихово место; од примораности људи погођених климатским непогодама да насељавају нове територије; од ратовања и борби за царевањем и доминацијом разних империја о којима смо учили на часовима историје; од бежања из сопствених домова за пуким преживљавањем и отпором наспрам новонаметнутих страних владара; од великих сеоба народа, па до покушаја целокупног мира у свету, након спознаје тежине и величине штете нанете човеку кроз све ове покрете које је предузимао у својој дугој историји постојања; до првог покушаја имплементације демократије и основних права човека; до стадијума где је човек путник и мигрира махом уколико је то његов лични избор, а не ствар више силе.
Недавно сам открила врло занимљива дела француског скулптора по имену Бруно Каталано. Рођен је у Мароку, али је његова породица приморана у изгнанство у Марсеј. Са његовим одвајањем од домовине полако се рађа његова опседнутост темом путовања и човеког померања кроз живот, што ће касније и покушавати преточити у уметност. Његова најуспешнија изложба носи назив „Путници” (Травелерс) и сачињавају је скулптуре непотпуних људских тела, довољно изграђених да се препозна да је у питању човек, али у фрагментима, непотпун. Свака статуа човека путника са собом носи и путну торбу, као још један од симбола неговог животног путовања. Водећи се Бруновим речима, доживљај скулптура асоцира на неизбежну дозу празнине и губитка које осећају људи који бесповратно путују и селе се у друге земље.
Његови „Путници’’ су постојани, али не и испуњени, неке од есецијалних делова себе оставили су тамо где је њихов корен никао. Они жуде за њима, али те делове себе не могу да пронађу у другим местима. Њихови кофери и торбе носе сећања, важне животне тренутке, нову наду, снове и страхове.
Асоцирале су ме ове скулптуре на наш народ, и све сродне народе на брдовитом Балкану, а и шире. Народе и људе који масовно мигрирају, одлазе „за бољим сутра“, „трбухом за крухом“, губе наду да ће моћи живети достојанствено ако остану, на људе који одлазе јер желе да доживе свет, нову авантуру и изађу из зоне комфора, на људе који се плаше да одбију пословну прилику, јер слушају од раног детињства о колективном песимизму које влада њиховим окружењем.
Можда немају сви исте мотиве одласка, али верујем да им је свима заједнички осећај отцепљености себе од свог примарног себе. Тај тихи звук меланхолије који душа с времена на време испусти. Некада је тешко другима пренети чаролију онога у чему смо научили да уживамо и волимо кроз своју културу и порекло, баш су то пукотине у нама за које немамо увек адекватну публику да их попунимо. Понекад и када успемо да изазовемо дивљење другог за нешто што носимо у себи кроз обичаје, то не значи да ће нам увек бити узвраћено истом мером. Ти фрагменти у нама који недостају стоје као подсетник за цену коју плаћамо за свој избор путовања у једном смеру. И као и за све друге велике животне изборе које доносимо, увек ће важити премиса да свака медаља има две стране.
За неке пукотине поравнање је могуће, јер човек неминовно спознаје нешто ново, другачије кроз одлазак у друге крајеве; његов интелект и свеопшта свест света око њега расту; долазе нови људи и успомене у његов живот; он учи о себи и свом пореклу и помера сопствене границе; живи често бољи стандард и поседује специфичну особину – храброст да се одважи у непознато, да гради свој живот тамо и да ако мора и треба, то уради поново.
Један од највећих српских неуропсихијатара, психотерапеута, филозофа, књижевника и академика Српске академије науке и уметности, Владета Јеротић, рекао је да је човек као вечит путник (homo viator) увек само на путу сазревања, јер или постајеш бољи или постајеш гори. Дакле, на нама је да бирамо како ћемо расти на нашем животном путу, нашем самоосмишљеном ходочашћу, и како ћемо санирати фрагменте чији нас недостатак боли.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
