Kao mala sam često maštala o Barbikinoj kući. Bila sam čvrsto ubeđena da ću biti najsrećnija devojčica na svetu, samo ako imam Barbikinu kuću. To je bio nedostižan san, jer sam za tražnju iste često dobijala odgovor: „’de polako, videćemo, možda da porasteš još malo, ima vremena do Nove godine…”.
Da se razumemo – svi mi koji smo nekada bili deca znamo gde ovaj krajnje neodređeni, uopšteni odgovor vodi – vodi nemanju Barbikine kuće, nemanju najnovije kolekcije Lego kockica, nemanju konzole Soni Plejstejšn dvojke i slično.
Zanimljivo je spomenuti da, tokom prvih godina odrastanja, moj um je često bio više obuzet činjenicom da NEMAM Barbikinu kuću, nego to da IMAM druge, predivne igračke.
Imam tu privilegiju da imam prijateljicu koja je poreklom iz Bosne i koju sam upoznala na studijama u Beogradu. Njeni roditelji su izbegli iz okoline Banja Luke za vreme rata u Bosni i ona je sa svojih pet godina došla da živi u naselje Zemun. U prvo vreme njena mama je prodavala krofne na ulici, a tata je popravljao cevi po kućama uprkos činjenici da su oboje visoko obrazovani u oblasti ekonomskih nauka i već tada su imali radno iskustvo. Ta moja divna, čestita prijateljica mi je često pominjala kako je njoj bilo zabavno da ide sa mamom i prodaje krofnice prolaznicima, da se sjajno zabavljala i nije razumela širu sliku.
Imam tu privilegiju da imam još jednu prijateljicu iz Bosne, koja je odrasla blizu reke Drine, i u svojih pet godina je morala da napusti svoju srušenu kuću i preseli se u kuću porodičnih prijatelja, dok njen otac ne sagradi njima novu. Na studije dolazi u Beograd, u kom nam se putevi ukrštaju i gde otkrivam da u njenom detinjstvu pojam Barbikine kuće možda nije ni postojao. Možda je za njih sreća bila u tišini, osećaju spokoja, sigurnosti i topline doma. Sreća u činjenici da imaju krov nad glavom.
90-ih godina period bombardovanja sam provela sa svojim bratom u podrumu radnje mog teče sa njegovom decom. Nismo išli u školu, red za igranje video-igre „Super Mario” je nicao od ranog jutra, Dino Merlin samo što je izbacio novi album koji je postao hitčina preko noći, izmišljale su se nove igre karata, moja braća su igrala košarku, a ja sam im uglavnom donosila vodu, jer biti najmlađi u familiji je uvek kazna.
Krali smo šljive i smokve iz tuđih dvorišta sa ostalom decom iz komšiluka, jer je bilo zabavno, ne jer nam se jelo voće. Ne sećam se da sam ikada pojela više slatkiša krišom od svojih roditelja nego tog leta. Uprkos sirenama i slomljenim prozorima koje smo zatekli kada smo se vratili u stan, od jačine eksplozije bombi, i uprkos unezverenim licima mojih roditelja, meni je to bilo možda najdivnije leto u životu. Bila sam svakodnevno sa svojom porodicom i širom familijom, to je bilo i najvažnije – da smo zajedno. Nakon tog leta nikada se više nismo tako čvrsto „spojili“.
Nikada nisam dobila Barbikinu kuću, ali to nije ni na koji način suštinski ugrozilo moje psihičko i fizičko blagostanje, štaviše, kada se setim toga, slatko me nasmeje cela jurnjava za Barbikinom kućom danas. Hvala mojim roditeljima na darivanju drugih, divnih igračaka.
Da sam sebično negovala svoj materijalni detinji san o Barbikinoj kući u kasnijim godinama, verujem da bi on s godinama sazreo u san da imam Veliku kuću, sa puno garderobe, cipela, prelepa kola i da mi se svi dive i da sve bude savršeno, baš kao što je i sama Barbi savršena. Ne zaboravimo da osim što je saršena, Barbi je i IZMIŠLJENA.
Da li možemo potplatiti nekoga da nas voli? Da li možemo platiti nekome da nas nauči da mi volimo nekog, a ne samo da tražimo ljubav? Da li možemo biti presrećni i ostvareni što živimo i radimo kao keramičari sa fakultetskom diplomom u Minhenu, jer tamo se „bolje živi“? Da li možemo da budemo srećni što nosimo Gucci pantalone koje nam je je kupio partner čiji miris kože ne možemo da smislimo? Da li možemo da usporimo i ne jurimo stalno za „pticom sreće“ i tražimo bolje od boljeg…? Više od velikog?
Ako samo malo više pažnju usmerimo na to šta već imamo… šta smo se potrudili da imamo i dostigli, ako samo malo više uživamo u već postignutim uspesima, dobrobiti koja nas okružuje, mi ćemo se srećom hraniti svakog dana. Osetićemo da smo srećnici. Ali ako ne umemo da spoznamo šta je sve dobro oko nas već sada, i ako stalno mantramo kako može bolje i nije dovoljno dobro, onda direktno radimo na trovanju sopstvenog duha i obesmislenju sopstvenog života.
Ko ume da uživa u malim stvarima, on je bogat, jer je zapravo skroman i uživa u tome da slika, pleše, kuva, čita, peva, boravi u prirodi, i sve što iskusi preko toga i proba, za njega će biti vredno i bogato iskustvo. A onaj ko stalno gleda da dobije više i novo, on i kada dobije, neće biti zadovoljan. Uvek će misliti da nije dovoljno, ili gledati nekog ko je dobio više.
Možda sreća zapravo boravi u nama, i predstavlja stanje duha, i mi smo ti koji biramo da li smo srećni, da li se radujemo i zahvaljujemo kada podsećamo sebe šta sve dobro već postoji u našem životu.
Neko juri za Barbikinom kućom misleći da se na mapi sreće baš tu – u posedovanju i materijalnom sticanju – krije sreća, a neko mapu sreće iscrtava sam.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
