KolumnaMISLOPISI: Mali, a veliki ljudi

MISLOPISI: Mali, a veliki ljudi

Kolumna „Mislopisi”: Mali, a veliki ljudi

Ima ljudi čiju širinu i dalekosežnost njihove dobrote prepoznajemo i hvalimo tek nakon što umru. Nekako nas ne posećuju u našim svakodnevnim mislima, a kada ih sretnemo uvek nam prenesu svoj mir i toplinu, a mi nastavljamo dalje opterećeni svojim problemima.

Ko su ti ljudi?

Radmila – mag novinarstva stare garde radio-televizije „Studio B”, međunarodni sudija na izložbama pasa, student matematike i sociologije uporedo. Radmila – moja prva komšika, vrata do vrata. Moja druga mama. Ispitni rokovi nisu mogli da prođu bez njenih neprikosnoveno aranžiranih jela koja mi servira na vratima. Bilo je večeri kada dotrči da da malo jagnjetine mom psu, jer greota je da stalno jede suvu hranu. Žena koja me je naučila smislu i važnosti jezika i njegovog očuvanja. Žena koja je praštala moju mladalačku neodgovornost kada se ne javim, a obećala sam da hoću. Žena koja je ponekad umela da se ponosi mnome više nego moji najrođeniji. Žena koja me gurnula u pisanu reč.

Majstor Miodrag, ili kratko, Mile – poreklom iz Bosne, ali živi više od 30 godina u Beogradu. On je majstor za sve. Od veš mašina do roletni, taj sve popravlja. Studentima i novopečenim bračnim parovima redovno spušta cenu i naplati uglavnom samo dolazak na kućnu adresu. Voli da popije kafu posle obavljenog posla i popriča petnaestak minuta sa ukućanima, to mu je ritual. Uglavnom priča anegdote iz Bosne i viceve koji nikoga ne diskriminišu za divno čudo. Posle par dolaska sprijateljio se sa mojim psom, pa je ispijanje kafe uključivalo i partiju bacanja loptice. Jedna od njegovih najzanimljivijih rečenica bila je: „Veruj mi sine, nagledao sam se svakakvih porodica i života. Dovoljno je da nekome uđeš u kuću i posediš kratko da vidiš koje vrednosti ili bezvrednosti dolaze iz te iste kuće. Bilo je bogataša koji su obezvređivali moj posao i bunili se za moju cenu jer ja sam jelte majstor, a bilo je i siromaha koji su podelili poslednju kesicu kafe sa mnom”.

Čika Bata – kućni prijatelj čije sam lice posle svojih ukućana najčešće gledala u detinjstvu. Čovek koji je svake nedelje svraćao predveče na kafu i ama baš svaki put doneo dve čokolade za mog brata i mene. Mislim da nam je on kupio više čokolada nego naši roditelji. Nazivao me je princezom i naučio me kako se pravilno koriste viljuška i nož.

Teta Zorica – prodavačica iz prodavnice „Aman” u mojoj ulici. Retka kosa, ofarbana u plavo i najčešće svezana u rep, naočare za vid ispod kojih leže dva umorna oka, radna uniforma i večiti osmeh. „Gde si ti mala, je l’ jedeš ti nešto?! Šta si to kupila, makarone? Da napraviš makarone sa topljenim sirom i slaninicom, znaš kakva pucka za večeru. I da se oblačiš toplije, moraš da čuvaš zdravlje!”. Teta Zorica se mojim položenim ispitima radovala više od mene.

Čika Ljubiša – bibliotekar zaječarske biblioteke koji mi je uvek praštao kašnjenje i prekoračenje rokova za vraćanje knjiga, i koji je dozvoljavao da uzmem sve knjige iz „Hajdi” kolekcije, pod izgovorom da su te knjige dosta oštećene za upotrebu. Branio me je kada mi stroga i drčna teta Zorica bibliotekarka drži bukvicu pred svima zbog članske kartice koja je istekla.

Karolina – moja šefica. Osoba koja je snosila odgovornost za moj profesionalni razvoj, i davala mi najkvalitetnije životne savete kako da se postavim prema poslu, negativnoj kritici, temi o kojoj ništa ne znam. Osoba koja me je učila da prihvatam svoje greške. Na kraju naše radne godine poslala mi je švajcarske praline u znak zahvalnosti za moju posvećenost i trud tokom godine. Šta ja njoj da dam za ovakvo šefovanje…? Medalju časti?!

Teta Ljilja – mama moje prijateljice koja se više radovala kada ja pojedem njen kolač nego ona. Mog psa je na neki svoj način volela i više nego što ga ja volim. Mazila me je po glavi kada sam osuđivala sebe strogo.

Ima ih još… tihih heroja čija prostodušnost, čestitost, vedrina i blagost dobacuju preko očekivanog i već viđenog. Ne, ja ne želim da ih se sećam po dobrom kada umru. Želim da ih slavim, i da imam vremena da ih vidim, ili da se barem kada ih sretnem, zaustavim na ulici, i zahvalim im se do detalja za sve divne gestove koje su mi pričinili. Da im dam do znanja da su uticali na moj život.

Ponekad se pitam da li imamo pogrešne uzore i idole. Da li se divimo pogrešnim ljudima? Da li jurnjava za visokim pozicijama, javnim priznanjima, moći u društvu, savršenom reputacijom i bundom iz najnovije kolekcije donosi istu tu harmoniju i skladnost kakvu nose ovi „mali“ ljudi?

Hinduizam i njegove duhovne vođe često propovedaju da je smisao života u sledećoj konstrukciji: „Živeti prosto, misliti uzvišeno”. Prostim, običnim i uravnoteženim životom, gde su nam misli usmerene na zdravu i srećnu bližu i dalju okolinu, međusobno poštovanje, empatiju, prave svetske probleme i pominjanje istih kao pomoć da se o njima zna – možda tako dostignemo potpunu harmoniju sa sobom. Možda. Puko nagađanje.

Da li i vi imate neke svoje „male“ ljude? I da li su oni zaista mali? Meni su ovi moji velelepni.

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

24,103PratilacaLajkuj
4,148PratilacaZaprati
1,240PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx