КолумнаМИСЛОПИСИ: Моћ садашњег тренутка

МИСЛОПИСИ: Моћ садашњег тренутка

Када тако прођете поред неких места, људи и улица у којима спавају ваше успомене из младости и детињства, шта осетите? Тежину времена? Страх од тога да све пролази? Шокирате се када избројите колико је прошло од тада? Или можда не осетите ништа? Ја осетим крварење своје илузије о прошлости која ме чека баш онаквом какву сам је оставила. И питам се шта остаје?

Колумна „Мислописи”: Моћ садашњег тренутка

Чесма преко пута моје зграде је пресушила. Зидови у лифту су офарбани другом бојом, а трагови мог младалачког „вандализма“ тј. скривеног потписивања на тим истим зидовима су уклоњени. И нека су, није примерено да су ту, иако су за мене представљали подсетник на једно време и једно стање духа. Променила су се лица људи око мене, кроз боре, наочаре за вид, озбиљност и умор у погледу.

Променила се садржина разговора које водим са старим пријатељима. Део те садржине сада чине учестала подсећања на смешне заједничке догодовштине, на стање у граду и земљи, на изазове родитељства, на резимирање грешака и лоших процена људи из прошлости који нису део наше садашњости као и наздрављање нама, јер опстајемо упркос времену.

На местима где су били окачени постери мојих идола остали су обриси лепљиве траке и празне рупе за ексере. На једној од полица је календар из 1998. на коме примам новогодишњи пакетић и смејем се од ува ува са великом белом машном на глави. На тераси су празне, полу сломљене пластичне саксије које су некада удомљавале предивна зелена бића и боравиле у дневној соби. Отварам ормар из ког извире мирис мамине гардеробе које је носила пре деценију или две док је ишла на посао.

Променио се ваздух који удишем, као и стање свести које носим у себи док боравим у просторијама у којима сам одрастала и чинила прве кораке. Сада посматрам из птичје перспективе свој прошли живот, и руине онога што је он некада био. Сада сам ретки посетилац своје прошлости. У позадини својих мисли чујем речи: „Старимо душо…”, верујем део строфе неке песме. Старимо, и ми који мислимо да смо млади и даље. Заправо, од тренутка свог рођења ми сви старимо. Само се превише често погледамо у огледало, па се варамо да се тај процес одвија споро, а баш напротив, одвија се лукаво, скривено и брзо.

Када тако прођете поред неких места, људи и улица у којима спавају ваше успомене из младости и детињства, шта осетите? Тежину времена? Страх од тога да све пролази? Шокирате се када избројите колико је прошло од тада? Или можда не осетите ништа? Ја осетим крварење своје илузије о прошлости која ме чека баш онаквом какву сам је оставила. И питам се шта остаје? Будућност? Има ли уопште прошлости и будућности, или је све што заправо имамо садашњи тренутак? Тренутак у коме учимо да говоримо, да пишемо и бројимо, да љубимо, да патимо, па учимо наше мале људе томе, и на крају тренутак у коме носимо белу косу, боре и кутију лекова у џепу?

Последњи римски цар Марко Аурелије у свом дневнику „Медитације или Самом себи” на веродостојан начин представио је моћ садашњег тренутка рекавши: „Према томе, увек треба мислити на ове две истине: прво, да је све од памтивека исто, да се све у одређеним временским размацима поново враћа и да не постоји никаква разлика у томе да ли исте ствари посматраш током сто или двеста година или током читаве вечности; друго, да смрћу подједнако губе и најстарији старац и најмлађи младић, јер сваки од њих може бити лишен само садашњег тренутка, пошто, у ствари, само њега и има, а оно што неко нема, не може ни изгубити”.

Стога закључујем, када залазим у обрисе своје прошлости, да је она и даље део мене и живи у мени. Кроз моје мисли постаје делић мог садашњег тренутка, и заувек ми пружа сећање на посебан осећај и дух тог времена. И јуче је моја прошлост. И календар из 1998. је моја прошлост, али све је у мени, и све своје са собом носимо. Док стигнемо до седе косе и кутије с лековима треба се потрудити испунити свако наше јуче, да нам не буде жао што напуштамо свој садашњи тренутак звани живот. А чињеница да нас све чека крај је уједно и најбољи подсетник да не губимо време, да брже пребољевамо, мање плачемо, лакше праштамо, више се грлимо и смејемо.

— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

Претплатите се
Обавести о
guest
0 Коментара
Уграђене повратне информације
Погледајте све коментаре
Претплатите се
Обавести о
guest
0 Коментара
Уграђене повратне информације
Погледајте све коментаре

Društvene mreže

24,014ПратилацаЛајкуј
4,099ПратилацаЗапрати
1,239ПратилацаЗапрати
160ПратилацаБаци суб
0
Волели бисмо да чујемо Ваше мишљење, оставите коментарx