КолумнаМИСЛОПИСИ: Севап

МИСЛОПИСИ: Севап

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету.

Колумна „Мислописи”: Севап

Могли бисмо се, овако уопштено, када погледамо мало боље око себе сложити да живимо у култури стицања. Мада ми ова реч стицање звучи превише фино. Усуђујем се да ипак употребим неке мало конректније термине, попут отимања, чврстог суздржавања, прекомерног конзумирања, неправедног узимања, премеравања, ускраћивања и њима сличних.

Ако погледамо како су уређена друштва у којима живимо, како се појединац све више изолује и како се негују неке од парола као што су „Ма воли себе највише!”, „Гледај себе, неће ти нико решити твоје проблеме и никога не интересују”, „Видиш да се све свело на интерес”, није тешко упасти у замку стицања. То што нам се отима протеже се од материјалног, па све до духовног. Усуђујем се да примећујем да је некако свима нама вероватно нешто отето, некима директно и бескрупулозно, некима индиректно и на кашичицу тако да се једва осети, али свима нама. Некима су отети драги људи прерано, некима права која им следују по рођењу, некима достојанство и углед, некима боље прилике и друге шансе за искупљење, једнима свест о реалности и себи, другима способност да се промене. За неке око нас мислимо да им ништа није отето, и да су срећници, а можда је баш тај недостатак осећаја о томе да им је нешто отето, можда је баш то оно што им је отето, па не умеју да цене оно што им није отето.

Није као да нам господа која воде земљу дају неки другачији пример. И није као да нас медији не бомбардују и превише причама и догађајима који управо хране културу отимања, и није као да нас пад морала и истинског стваралаштва на културној сцени, посебно музичкој, не подсећа свакодневно да је квалитет већ отет и да је на сцену ступио квантитет. И није као да образовање које сви уздижемо као неки последњи спас пред отетим, није као да нас ни оно није издало у пар наврата.

Усуђујем се да примећујем све ово, али се не усуђујем да осуђујем никога ко је ненамерни, несвесни или присиљени таоц ове културе отимања, јер када сви отимају, врло је лако помислити и живети по систему „Па и ја ћу”. Увек је човек био слаб пред хордом и пратио ту хорду, некад несвесно, некад из страха од противљења, некад при пуној свести и врло спремно, налазећи изговоре дубоко у себи да је то једини начин.

Било би правично да се осврнемо и на другу страну медаље па да поставимо себи питање да ли смо ми нешто отели. Можда несвесно, можда индиректно, а можда из страха од противљења и под изговором да је то био једини начин.

Као антитеза отимању стоји давање. Шта је то што нико не може да нам отме ако ми то не дозволимо и што можемо увек да пружимо? Немам универзалан одговор на то питање. Мој је људскост и све оно што потпада под њу. Све оне људске врлине које можемо да искажемо сваког дана и да негујемо кроз друге. Верујем да се свима нама негде у сећанима бележе дела која су нам приредили други без икаквог условљавања, нечија искрена пажња и брига, а посебно је тешко заборавити када су та мала дела потекла од људи од којих смо то најмање очекивали.

Понекад помислим да је давање себе уједно и добијање. Да када себе дамо, цветамо изнутра. Та давања могу имати разноразне формате и ко заиста жели, препознаће тренутак када може да да. Немојмо заборавити колико лековито делује на нас и нашу душу када учинимо нешто добро без очекивања да ћемо до краја живота бити хваљени за то, или када знамо да се неће ни знати да је то што смо урадили потекло од нас. То је изузетан осећај, али не и лако достижан, јер ми људи често ипак волимо да се зна.

Никада нећу заборавити недељне ручкове у раном детињству након којих је мој тата редовно, и по најхладнијем времену, носио остатке хране псима луталицама у нашој улици и враћао се назад празних кеса. Мислим да су они били сити од хране, а он сит од среће што је помогао малом животу. Исто тако никада нећу заборавити када је пријатељ у селу поред своје куће упознао непокретну бакицу и самоиницијативно и о свом трошку месецима је хранио и обилазио, а није јој знао ни пуно име.

О свему овоме много је лепше и јасније причао велики Момо Капор, када је описивао значење севапа.

„Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине!

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету.”

Можда је највећи тријумф над отимањем очување и неговање способности давања себе, а то је уједно и добитак. Душевни.

— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

Društvene mreže

24,848ПратилацаЛајкуј
4,389ПратилацаЗапрати
1,264ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб