Ових дана размишљам о адикцији. Како почиње и шта је „потера“, да тако кажем. Покушавала сам да повежем алкохол, дрогу, секс, таблете, цигарете. Невероватно је, али има људи који имају „здраве“ адикције. Зависност од путовања, па онда они такозвани књигохоличари, радохоличари, чистунци којима не сме ниједна мрва да се нађе на паркету икада. Ту су и обожаваоци свог пса, па се некако стопе са њим и елиминишу већи део људи из свог живота.
Заговарам чврсто теорију да превише било чега у животу није добро. Ни превише учења, ни превише конзумирања искључиво здраве хране, ни превише спорта исто тако није добро као горе већ озваничени „пороци“. Чему форсирање било чега? Како се осећа онај што није стигао да доврши читање 157. књиге по реду? Каква се то анксиозност ствара у мозгу?
Мотив за истраживање адикције као појаве добила сам због своје недавне констатације да се људи заправо могу навући и на „људе“. Има парова на нашим просторима који негују одређен тип везе где створе зависност један о другог, попут неког идеалног бега од нечега. И сама сам искусила на својој кожи да ме неко „треба“ пре него да ме воли, како са партнерима, тако и са пријатељима. Биологија, психологија, социологија и тако редом, налажу да човек није створен да буде сам. Апсолутно се слажем. Али, не у оваквом контексту који следи…
Она. Петнаест година, на прагу нових искустава, жељна оне љубави са Титаника, у потрази за „озбиљном” везом, пошто је то данас у моди и представља потврду неког друштвеног морала. У међувремену, реалност је другачија, и кроз године, она пристаје на разне компромисе како би коначно са Иваном, Стефаном, сада је већ Јован, успела оно филмско. Мало се психички и уморила и обесхрабрила, али тиња та вера у њој и даље. У 24. убеђује себе како је зрелија и искуснија, сада ће умети да препозна, неће је следећи одувати као цветић маслачка. А онда се деси не ветар, него тајфун који доноси један нови став. Нема филмске љубави, него како ти се падне у животу, биће срећна ако наиђе на нешто иоле „нормално” (Шта је уопште дефиниција „нормалног”!?).
Он. Са својих шеснаест тражио је оно што Здравко Чолић зове „мале радости у сну“, и онда се непланирано у једну од тих радости заљубио, оставио јој срце, мало га је шутнула, па се или разбеснео на цео женски род или још више смекшао за наредну. А та наредна, Марина, га је превела жедног преко пустиње, па се и Он уморио и изгубио и критеријуме и наду. У својој 30. само жели да се „скраси“, не пита више ништа.
И тако се Он и Она случајно срећу. Већ у првим данима показују једно другом ожиљке и схватају да су их исти тајфуни оборили. И раде шта? Несвесно праве компромис да буду заједно и буду ту једно за друго. Има ту неких уједа комараца у стомаку, није да не сврби уопште, али више је некакво олакшање што су се нашли, него што је права љубав. Она моментална, од које не клецају колена, већ те учини комплетним и смиреним до краја живота. И тако Он и Она крећу у зависност једно од другог, у заједничко бежање, од своје прошлости, углавном.
Пакују црно у бело, са све машницом. И леп је тај нови тунел (партнер) на почетку, све ради савршено. А и оно мало што не ради, ма није важно, па свако има мане. Губљење себе оправдавамо речима како смо заљубљени, па више немамо времена за себе, већ само за нас. Цео свет је стао, постоје само Он и Она у њиховом мехуру. И онда креће највећа заблуда на свету. Он Њу воли, јер у њу бежи од себе и својих мракова, она је тако идеалан калуп за њега. И тако прија тај бег, бољи је од било које дроге, алкохола и таблета, јер је жив! Прича, хода, лепше мирише и од цигарета и од вина.
Она је у заблуди да је Он тај, јер коначно је нашла некога ко јој не налази мане и ко је прихвата такву каква јесте. Неко ко је стално зове и увек се појави на договореном месту пет минута раније, без изговора. Прија јој то што је толико маштала да има. Није важно шта заиста осећа према њему, већ колико је њеној души потребна та храна звана „пажња“. Можда је заправо све што осећа према њему захвалност што је завредио њену личност, и не види да је и он презахвалан што она то исто ради.
Чини ми се великом разлика када неког требамо и када волимо. Велики број људи дубоко мисли да је љубав када имају поред себе некога ко може да попуни њихову рупу несрећности. Али тај неко постаје потрепштина и има своју функцију. Ставља завој преко живе ране.
Доживели сте сигурно некада речи: „Требала си ми тад, извини, нисам могао сам”. Сећам се да сам давно и ја тако нешто рекла некоме и слепо веровала да је то љубав. Та особа која је наш канал од свега лошег, у једном тренутку постаје и наше оруђе за чишћење тог нашег надораслог мрака. Тада наступа црпљење другог да би наш унутрашњи демон могао нешто да поједе. Некада смо га хранили другим „адикцијама“, сада је наш партнер наш главни извор.
Љубав од другог нам долази онда када смо ми у љубави са собом, не када ратујемо са собом и бежимо од себе. Не можемо никада истински волети било кога, ако не волимо себе. Релативна су трајања таквих односа. Много је оваквих веза код људи који су се задржали у својим средњошколским везама по десет година, или рецимо код људи који говоре за себе да „никад нису имали среће у љубави“, па је сад случајно наишао Он или Она. Такође, код екстремно несигурних људи који су спремни да прихвате било шта, само да не остану сами са собом.
Није лако изаћи из таквих односа. Ваљда зато што увек постоји тај страх, тај тихи глас који каже: „А шта ћу кад Он/Она оде?”, а помисао на то да смо опет сами са собом је гора од било ког физичког рада на педесет степени.
Заокружила бих причу констатацијом да је зависност о особи поприлично слична зависности једног коцкара, алкохоличара, таблетомана. Представља бежање. Од чега или кога? Шта је то што нас толико плаши да не смемо да се суочимо са истим? Ми сами?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
