Недавно сам добила позивницу за прославу петнаест година од мале матуре и обрадовала ме је идеја да ћу видети људе с којима сам провела скоро деценију у истој одељенској заједници. Верујем да сви ми с времена на време будемо подстакнути да се сетимо наших раних школских дана, било да нас на то подстакне неко лице из прошлости или неки догађај, тренд или актуелност које су данашњим млађим генрацијама врло блиски, а нама у њиховим годинама су били тако страни, чак и незамисливи.
Генерацијска окупљања су предиван концепт и верујем да служе одржавању духа младости у свима нама који смо изашли из ђачких клупа и ушли у сопствене самосталне животе и његове борбе. Неретко имам утисак да што су сусрети генерација „старији“, то се и више људи појави, а весеље је искреније, јер је и жеља за истим искренија. Међутим, не можемо да се не осврнемо на то наше друштво које сачињава нашу државу, које нам диктира неке обрасце понашања, очекивања и стандарде, па тако и млади људи који су се једно били нашли на раскршћу између матурантске разиграности и одлучивања од чега ће у животу живети, често имају притисак да треба нешто са собом о себи и да „донесу“ на та окупљања када она крену да се нижу.
Увек је лепо саслушати културно у пар минута сваку индивидуу коју учитељица или учитељ питају о њеном животу и убрзаном упућивању о истом. То су углавном општи одговори кроз посао, породицу, место живљења и слично, генерално сналажење и даљи циљеви. Посматрајући сва та лица са којима сам пре скоро две деценије делила сличну забаву, муку и свеопшту несвест о нашој ограниченој, заједничкој безбрижности у тим клупама, будем изнова збуњена и фасцинирана чињеницом да је време заиста релативно, и да се „осећаји које смо живели“ у тој фази живота заједно са нашим пријатељима из клупе никада неће поновити, и да живот и чине донекле фазе које носе посебне осећаје који остају документовани у нашој фиоци успомена.
Када погледате уназад у неку „фазу“ живота, апропо Ајнштајнове теорије релативитета, иако смо ту фазу живели одређени период и некада чак и презирали њено трајање и жудели за њеним завршетком, сада је та фаза само трептај нашег ока. У једном трептају можемо видети, осетити и завршити ту фазу у себи, јер смо отишли из ње у другу. Можда тај процес „освајања фаза“ и чини смисао живота, гради садржај у нама, искуство, богатство различитих осећаја и трептаја.
Не знам колико је паметно и жудети за неким прошлим фазама, јер да се нису завршиле да ли бисмо заиста били задовољни само њиховом садржином, без да пецамо и даље у будућност и испробавамо и упознајемо себе кроз друге, нове фазе? Некако ми је још тачније да уместо речи фаза уптребим „степеник“ као прави опис различитих осећаја које сви ми живимо. Упознала сам неке људе који су такозвани „робови“ неке своје фазе и жуде за њом, можда из немогућности или недовољно жеље да унапреде тренутну фазу свог живота, или недовољне вере у сутра и линије лакшег отпора скидања одговорности са себе за сопствену срећу.
Седећи за столом са мојим другарима из клупе сви ћемо рећи по коју реч о својој садашњој фази, а сви живимо различите осећаје и доживљаје откако смо се растали, и сви смо другачији људи за тим столом, који су можда и даље напрегнути да више размишљају о тој својој фази него о чињеници да је и тај сусрет трен, и да ће се десити тек за пет година поново, за још пет нових фаза. А нешто ми говори када и доживимо одређени број фаза, да ћемо бити пуно „прусутнији“ на тим сусретима својом свешћу, и славити заиста своју прошлу младост и све што смо преживели до тог сусрета. Тако до и буде један круг који полако описујемо и затварамо, срећући се с времена на време баш са онима са којима смо га у раној младости започели и отварати и бојити.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —