Otvaranje škola i polazak dece u školu najavljivan je na velika zvona i sa stotine raznih komentara, najčešće oprečnih. I političari i narod, i prosvetni radnici i učenici, svako je imao svoj interes da škole što pre otvore svoja vrata, čak i uslovima kada je epidemiološka situacija još uvek nepovoljna za početak školske godine. I najzad, učenici se nađoše u školama i veliki “novi početak”, kako su neki nazivali polazak dece u školu – započe.
Za ono malo vremena koliko je bilo moguće videti i oceniti događaje u vezi s tim, a ima njih koji veruju da su prvi utisci najbolji, susret učenika, posebno đaka prvaka sa školom i sa svim onim peripetijama oko stupanja u školsko dvorište, zatim ulaska u školsku zgradu i dospeća do svojih klupa prošao je u radovanju.
Ono što je navažnije ti mali početnici u životu, uprkos ograničenjima i zabranama što im odrasli smisliše i propisaše “iz najboljih namera” počeli su svoju prvu školsku godinu sa optimizmom.
Bilo je toliko optimizma kod njih da se i oni crnoslutnici počeše kolebati i pod proveru stavljati sve svoje naredbe i zabrane: peri i dezinfikuj ruke, nosi masku i drži odstojanje, nametnute iz nemoći. A ti đaci prvaci, “mehurići društva” još nerazvijene individualnosti podmetnuše štit optimizma sputanosti odraslih: robovanju nametnutim normama ponašanja u jednom društvu punom nemorala, licemerja i nepravde.
Učenici pokazaše svojom veselošću i poletom, da nije prirodno i protivno je nagonu da se pojedinac, na način kako mu je propisano sačuva i razvija. Kao da su jedva čekali da što pre pođu u školu i tako se u njoj, oslobode svojih roditelja i njihove često preterane brige, posebno u vreme strašne i nesavladive epidemije. Oni u školi vide i traže zaštitu i uporište iz kojeg će se suprotstaviti korona virusu i svakoj nesreći koja bi ih snašla u životu.
Koliko su se pokazali slobodni i spremni da ne budu robovi društva i izvitoperenih ideja o životu odraslih koji svoju nemoć prevazilaze pretnjama i kaznama, pokazali su tako što su u svojoj naivnosti i optimizmu između sebe razmenjivali maske – upotrebljene! Kao da su hteli da baš taj simbol moći i nemoći i pokornosti odraslih, ponište tako što će ga slobodno razmenjivati između sebe ne nalazeći u njemu ono što bi odrasli hteli da maske budu. Oni vide drugi put za pobede nad pošastima. Hteli bi da idu putem slobode i optimizma i tako postanu pobednici.
