Vernici Srpske pravoslavne crkve danas, 30. januara, obeležavaju praznik posvećen Svetom Antoniju Velikom, jednom od najznačajnijih podvižnika ranog hrišćanstva, duhovnom borcu i pustinjaku, koji se smatra ocem hrišćanskog i pustinačkog monaštva. Svetitelj je posebno poštovan zbog svoje nepokolebljive vere, strogog podviga i duhovne snage u borbi protiv zlih duhova, a na dan njegovog praznika vernici se obraćaju posebnom molitvom za zdravlje i duhovnu zaštitu.
Prepodobni Antonije Veliki živeo je od sredine III do sredine IV veka i, prema crkvenom predanju, poživeo je više od sto godina. Rođen je 251. godine u selu Komi, nedaleko od Herakleopolja u Gornjem Egiptu, tada delu Rimske imperije, u imućnoj hrišćanskoj porodici. Roditelji su mu preminuli kada je imao 18 godina, nakon čega je celokupno nasledstvo razdao siromašnima, a sestru zbrinuo u zavodu sa hrišćanskim devicama.
Nakon toga povukao se u pustinju, gde je proveo narednih osamdeset godina živeći strogim podvižničkim životom. Prve godine provodio je u jednoj grobnici u blizini rodnog sela, baveći se drvodeljstvom, molitvom, postom i razmišljanjem o biblijskim poukama. Ljude je retko viđao, uglavnom kada su mu donosili hleb i so u zamenu za njegove rukotvorine ili kada je odlazio na liturgiju.
Antonije je neprestano pomerao granice svog podviga. Kada bi smatrao da je jedan cilj dostigao, postavljao bi sebi još stroži zadatak. Iako nepismen, bio je izuzetno mudar i duhovno prozorljiv, pa su mu savete tražili brojni učenici, ali i ugledni ljudi, uključujući vizantijske careve, kojima je govorio o prolaznosti života i značaju smirenja. U srpskom narodu ostao je upamćen kao svetitelj koji upozorava na opasnosti gordosti i samoproglašene mudrosti.
Posebno mesto u žitiju Svetog Antonija zauzima njegova borba sa demonskim iskušenjima. Često je govorio o unutrašnjim borbama – od sumnji u ispravnost napuštanja sveta i bogatstva, preko griže savesti zbog sestre, do snažnih telesnih iskušenja. Sve te napasti savladavao je postom, molitvom, bdenjem i strogim telesnim podvizima.
Prema hrišćanskom predanju, na kraju mu se javio đavo u obliku malog crnog dečaka, koji mu je rekao: „Pobedio si me”, pokušavajući da ga navede na greh gordosti. Kada ga je Antonije upitao ko je, đavo je odgovorio da je duh bluda koji je mnoge zaveo, ali da je upravo on uspeo da „sve strele polomi“. Na to mu je svetitelj odgovorio: „Bog je dopustio da mi se javiš crn – radi obelodanjenja tame tvojih zlomisli, a kao dečak – radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira”. Nakon toga, đavo je, po predanju, nestao i više se nikada nije vratio.
Ovaj događaj inspirisao je jednu od najpoznatijih tema hrišćanske umetnosti – „Iskušenja Svetog Antonija”, koja je vekovima zaokupljala pažnju brojnih umetnika i često služi kao metafora za duhovna iskušenja savremenog čoveka koji teži hrišćanskom idealu.
Običaj koji vernici strogo poštuju na dan Svetog Antonija Velikog je izgovaranje molitve za zdravlje.
Molitva Svetom Antoniju Velikom
„O, sveti Antonije Veliki, veliki i pred Bogom i pred ljudima, velika je sila tvoje molitve, naročito protiv zlih duhova, jer su oni pred tobom drhtali od straha. Zato te molimo, pomozi nam da se preobrazimo od greha ka čistoti, od neslobode ka slobodi, od đavola ka Bogu. Svojim molitvama odgnaj zamke koje su nam spleli nevidljivi neprijatelji i oslobodi nas njihovih veza, jer su naše snage male i ne znamo kako ćemo se iz ovog ropstva izbaviti ako nam neko sa Neba ne pomogne.
Zato te molimo, oslobodi nas njihovih napasti, da bismo tvojim molitvama spaseni, večno slavili Svetu Trojicu – Oca, Sina i Svetoga Duha, sada i u sve vekove. Amin.”
