Српска православна црква и верници данас обележавају Беле или Велике покладе, последњи дан пред почетак Великог, односно Васкршњег поста. Ове године празник се обележава 22. фебруара и представља прелаз из периода свакодневице у време уздржања, духовног очишћења и припреме за највећи хришћански празник – Васкрс.
Беле покладе називају се и Велике, Ускршње, Завршне, јер су последње зимске покладе, али и Простене и Проћке, пошто је праштање њихова суштинска порука. Према народном веровању, у период поста треба ући без греха, љутње и свађе, чистог срца и помирен са ближњима.
Бела трпеза као симбол прелаза
Назив празника потиче од беле хране – млека, сира, кајмака, јаја и других млечних производа, која се тог дана још конзумира, док је месо већ искључено из исхране. Зато се ова седмица назива и сиропусна, јер означава крај периода у којем су дозвољени млечни производи пред улазак у пост.
На трпези се традиционално налазе пите са сиром, проје, палачинке, уштипци и друга јела од млека и јаја. У домаћинствима се припрема богата мрсна гозба, нарочито „бели мрс“, по коме је празник добио име. То је последњи дан када су таква јела дозвољена пре почетка поста, у којем се верници уздржавају од одређене хране и пића, али и од лоших мисли и поступака.
Праштање као централни обичај
Суштина Белих поклада није у трпези, већ у праштању. У многим породицама и данас је очуван обичај да млађи траже опроштај од старијих, као и да се људи међусобно мире речима: „Опрости ако сам згрешио”. Традиционални одговор гласи: „Бог ти опростио, и ја ти опраштам”.
Посебно место имао је обичај „праштања у кући“. Увече би се породица окупљала за столом, разговарало се мирније него иначе, а старији су подсећали млађе да је неопходно ући у пост без свађе и тешких речи, јер се веровало да се оно што човек носи у души снажно одражава на његов живот.
Према традицији, зет је на овај дан обилазио таста, ташту, кума и старојка и тражио опроштај како би часно започео пост. При уласку у кућу родитеља своје супруге, љубио је руку тасту и говорио: „Опрости, дедо”, на шта је добијао одговор: „Нека ти је просто, синко”.
Веселе поворке, ватре и маске
Беле покладе одувек су биле и дан радости, смеха, песме и игре. По селима су се окупљали млади, често маскирани у необичне ликове – од „младе и младожење“ до разних шаљивих и страшних маски. Колоне деце ишле су улицама, певале и шалиле се, како би се, према веровању, отерала негативна енергија и призвало пролеће.
Маскиране поворке обилазиле су куће, а домаћини су их даривали јајима, сиром и слаткишима. Деца су од одраслих добијала чоколаде, бомбоне и друге дарове, а целокупан обичај симболизовао је радост и заједништво.
У појединим крајевима Србије палиле су се велике покладне ватре око којих се играло и певало. Младићи су прескакали пламен, верујући да ће тако остати здрави током целе године. Пепелом из тих ватри мазала су се и деца. Ватра је симболично представљала очишћење, крај зиме и долазак топлијих дана.
Некада су се за овај дан правиле и љуљашке, што је додатно доприносило празничној атмосфери.
Народна веровања и заштита од зла
Према народним веровањима, на покладну вечеру вештице и зли духови посебно су активни и окупљају се око куће домаћина. Зато је постојао обичај да се љуске од јаја бацају у ватру, табани трљају белим луком, а деци се пред спавање облаче преврнуте пиџаме и мајице како би се заштитила од урока.
Иако су многи од ових обичаја данас ређи и сачувани углавном у сећањима или на локалним манифестацијама, дух Белих поклада – помирење, радост и заједништво – остао је непромењен.
У поноћ почиње Велики Васкршњи пост, који траје седам седмица и посвећен је прослављању Бога и очишћењу душе и тела.
