У оквиру обележавања Дана позоришта, у фоајеу зајечарког театра промовисана је књига поезије и поетске прозе „Гинко логореја”, Ане Бретшнајдер, глумице зајечарског позоришта, у издању Установе Народно позориште Тимочке Крајине – Центар за културу „Зоран Радмиловић” Зајечар.
У предговору који је за књижевни првенац ове мултиталентоване уметнице написао књижевник и директор „Битеф театра” Милош Латиновић, поред осталог пише:
„Ана Бретшнајдер у својој књизи јасно поручује да њен живот јесте позориште (мирис позоришта никада није исти) – јавна ствар, мимикрија и препознавање, али у њој тиња пламен поетесе која уочава, сагледава и саопштава непатворене истине интиме. Тематски збирка ’Гинко Логореја’ је веома разуђена, јер песме Ане Бретшнајдер су посвете детињству, али и туробне истине о људима, градовима, догађајима. Збирка поезије, с прозним пропламсајима, ’Гинко Логореја’ представљање је аутора од којег треба очекивати још изненађења.”
На питање модератора промоције, професора Стевана Јовановића, како настаје песма, Ана Бретшнајдер је поред осталог одговорила да стихови настају ненадано, али и да умеју да јој „побегну“.
„Имам утисак да мени све нешто бежи. Појави се први стих усред нечега. Рецимо легнем да спавам и таман само што нисам заспала појави се први стих и он мени већ нешто значи. Појави се други и док не побегне, пошто ја баш и не памтим своју поезију и не знам напамет, ја устанем, разбудим се и запишем то па онда настане цела песма. Деси се и да песма ‘побегне’ ако сам, на пример, негде на улици и пада киша па не могу да забележим”, рекла је Бретшнајдер.
Књига је подељена у четири целине: „Растем да не порастем”, „Хроничарка бремена”, „По ободима стварности” и „Наглас у себи”.
Стихове из Анине књиге говорили су глумци зајечарског театра: Бранислав Мијатовић, Наташа Петровић, Милош Танасковић, Предраг Грбић, Марија Станковић, Ивана Бартуњак, Јелена Рајић и сама ауторка.
Било је то поетско вече у коме је публика неизмерно уживала. Како у стиху рече професор Стеван Јовановић: „Песма је проглумила јер је Ана тако наумила”.
