Да ли има за све нас довољно среће на овом свету? Да ли смо рођени срећни, или учимо како то да будемо кроз живот? Да ли је срећа једнако дефинисана за све, или свако од нас има свој доживљај исте? Да ли умемо да опазимо и спознамо прилике за срећу? Да ли верујемо да заслужујемо да будемо срећни? Одговори су тамо негде. Или можда нису? Можда су у нама?
Живимо у времену у ком је прихваћено да се срећа дели с целим светом. Никада се више срећа није публиковала као што је то случај у данашње време. Гласила су разноврсна, од свакодневних случајних сусрета у којима се провуку необавезна хвалисања о нечему срећном, до књига самопомоћи које нас „мотивишу“ да убедимо себе да смо срећни, па све до малих и великих екрана и друштвених мрежа. Дођемо кући с посла исцрпљени, једва дочекамо време у кревету, и мали светлећи уређаји звани мобилни телефони крећу да диктирају модерну срећу. Искаче слика Ње са извајаним телом на плажи уз пропратни текст који отприлике гласи: „Јака жена увек гледа само напред, и не осврће се иза себе”. Искаче слика Њега који вози брза кола и много је успешан у свом пословном оделу, ужурбано и важно гледа на свој сат на руци, да нам пошаље свима јасну поруку колико је заузет у свом успеху, уз пропратни текст који отприлике гласи: „Ја не јурим новац, ја јурим прилике”. Искаче слика Њих који се брчкају на Тајланду и једу најфенси храну у најфенси гардероби уз пропратни текст: „Љубав ће победити све”. Искаче слика неких других Њих са децом која су обучена боље него Адриана Лима на модној писти у Донатела Версаће колекцији уз пропратни текст који отприлике гласи: „Наш цели свет су наша деца”. Искаче слика Њих, веселог друштва, које је у проводу века и све сија и пршти, уз пропратни текст: „Једном се живи, моја браћа и ја до краја!”. Тиранија и опсесија среће на сваком кораку, на свакој слици и на свим мрежама и каналима. И како да се држалац малог светлећег уређаја не запита шта није у реду с њим, и зашто је он понекад тужан, уморан и нерасположен, и зашто не може да се усагласи са свим тим бајним и сјајним срећним животима.
Да ли се срећа данас конзумира кроз друге, и да ли је срећа постала мултимилионерска индустрија која диктира исту формулу живљења свима уз јасну поруку: Буди и ти део овога? Када смо то постали расипници и новинари своје среће? Није се десило преко ноћи, ишло је то онако тихо, стихијски. Кога то уопште толико занима наша срећа, истински? Коме је то доказујемо, показујемо и расипамо, заборављајући да је велика већина заборави пребрзо. И одакле икаква гаранција да је та приказана срећа заиста таква?
Је л’ смо ослепели на праву срећу? Да ли уопште можемо више и да је уочимо и препознамо, затрпану у мору савршенства, лепоте, идеалног и високобуџетног живота? Да ли можемо да уочимо ону тиху и мирну срећу која се састоји у сопственом крову над главом, храни на столу, миру у кући? Да ли је мир у души срећа? Или је то већ давно превазиђено?
Многе животне мудрости су већ давно записане и бораве у нашим прецима, али не знам колико добро познајемо градиво живота, и колико му се често враћамо. Ево једне прелепе поруке из Еванђеља по Матеју (8:6):
„Не дајте светињу псима, нити бацајте бисере своје пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.”
Зар не треба оно што је најнежније, најтоплије, најискреније, најуспешније, најређе, најснажније, дакле оно најсветије, чувати само за себе и себи најближе? Чувати близу срца, и чувати љубоморно и храбро, да се не би осипало од расипања? Зар не треба неговати скромност и штитити оно што знамо да је ретко и вредно? Да ли ће се та наша срећа заиста увећати када је огласимо свима да је наша, или ће се крунити и губити на вредности? Осећаји среће су интимни, само нама познати, јер само ми знамо колико нам они значе, и не могу се објаснити свету, нити треба. Опсесија срећом и савршенством парадоксално води несрећности. Будимо чувари своје среће, како би се она умножавала у нама, и како се не би отрцала и комерцијализовала, јер онда је питање да ли је то наша или наметнута срећа.
