Da li ima za sve nas dovoljno sreće na ovom svetu? Da li smo rođeni srećni, ili učimo kako to da budemo kroz život? Da li je sreća jednako definisana za sve, ili svako od nas ima svoj doživljaj iste? Da li umemo da opazimo i spoznamo prilike za sreću? Da li verujemo da zaslužujemo da budemo srećni? Odgovori su tamo negde. Ili možda nisu? Možda su u nama?
Živimo u vremenu u kom je prihvaćeno da se sreća deli s celim svetom. Nikada se više sreća nije publikovala kao što je to slučaj u današnje vreme. Glasila su raznovrsna, od svakodnevnih slučajnih susreta u kojima se provuku neobavezna hvalisanja o nečemu srećnom, do knjiga samopomoći koje nas „motivišu“ da ubedimo sebe da smo srećni, pa sve do malih i velikih ekrana i društvenih mreža. Dođemo kući s posla iscrpljeni, jedva dočekamo vreme u krevetu, i mali svetleći uređaji zvani mobilni telefoni kreću da diktiraju modernu sreću. Iskače slika Nje sa izvajanim telom na plaži uz propratni tekst koji otprilike glasi: „Jaka žena uvek gleda samo napred, i ne osvrće se iza sebe”. Iskače slika Njega koji vozi brza kola i mnogo je uspešan u svom poslovnom odelu, užurbano i važno gleda na svoj sat na ruci, da nam pošalje svima jasnu poruku koliko je zauzet u svom uspehu, uz propratni tekst koji otprilike glasi: „Ja ne jurim novac, ja jurim prilike”. Iskače slika Njih koji se brčkaju na Tajlandu i jedu najfensi hranu u najfensi garderobi uz propratni tekst: „Ljubav će pobediti sve”. Iskače slika nekih drugih Njih sa decom koja su obučena bolje nego Adriana Lima na modnoj pisti u Donatela Versaće kolekciji uz propratni tekst koji otprilike glasi: „Naš celi svet su naša deca”. Iskače slika Njih, veselog društva, koje je u provodu veka i sve sija i pršti, uz propratni tekst: „Jednom se živi, moja braća i ja do kraja!”. Tiranija i opsesija sreće na svakom koraku, na svakoj slici i na svim mrežama i kanalima. I kako da se držalac malog svetlećeg uređaja ne zapita šta nije u redu s njim, i zašto je on ponekad tužan, umoran i neraspoložen, i zašto ne može da se usaglasi sa svim tim bajnim i sjajnim srećnim životima.
Da li se sreća danas konzumira kroz druge, i da li je sreća postala multimilionerska industrija koja diktira istu formulu življenja svima uz jasnu poruku: Budi i ti deo ovoga? Kada smo to postali rasipnici i novinari svoje sreće? Nije se desilo preko noći, išlo je to onako tiho, stihijski. Koga to uopšte toliko zanima naša sreća, istinski? Kome je to dokazujemo, pokazujemo i rasipamo, zaboravljajući da je velika većina zaboravi prebrzo. I odakle ikakva garancija da je ta prikazana sreća zaista takva?
Je l’ smo oslepeli na pravu sreću? Da li uopšte možemo više i da je uočimo i prepoznamo, zatrpanu u moru savršenstva, lepote, idealnog i visokobudžetnog života? Da li možemo da uočimo onu tihu i mirnu sreću koja se sastoji u sopstvenom krovu nad glavom, hrani na stolu, miru u kući? Da li je mir u duši sreća? Ili je to već davno prevaziđeno?
Mnoge životne mudrosti su već davno zapisane i borave u našim precima, ali ne znam koliko dobro poznajemo gradivo života, i koliko mu se često vraćamo. Evo jedne prelepe poruke iz Evanđelja po Mateju (8:6):
„Ne dajte svetinju psima, niti bacajte bisere svoje pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas.”
Zar ne treba ono što je najnežnije, najtoplije, najiskrenije, najuspešnije, najređe, najsnažnije, dakle ono najsvetije, čuvati samo za sebe i sebi najbliže? Čuvati blizu srca, i čuvati ljubomorno i hrabro, da se ne bi osipalo od rasipanja? Zar ne treba negovati skromnost i štititi ono što znamo da je retko i vredno? Da li će se ta naša sreća zaista uvećati kada je oglasimo svima da je naša, ili će se kruniti i gubiti na vrednosti? Osećaji sreće su intimni, samo nama poznati, jer samo mi znamo koliko nam oni znače, i ne mogu se objasniti svetu, niti treba. Opsesija srećom i savršenstvom paradoksalno vodi nesrećnosti. Budimo čuvari svoje sreće, kako bi se ona umnožavala u nama, i kako se ne bi otrcala i komercijalizovala, jer onda je pitanje da li je to naša ili nametnuta sreća.
