Na svečanosti otvaranja 34. Festivala „Dani Zorana Radmilovića”, direktor zaječarskog teatra i Festivala Vladimir Đuričić zahvalio je ministru kulture u Vladi Republike Srbije Nikoli Selakoviću na podršci Ministarstva ovogodišnjoj pozorišnoj smotri i na tome što je svojim prisustvom uveličao ovaj značajni kulturni događaj.
Đuričić je pozdravio i gradonačelnika Zaječara dr Vladimira Videnovića i zamenika gradonačelnika Dušana Vrućkića. Plaketu za doprinos očuvanju i razvoju Festivala tokom 24 godine uručio je Bošku Ničiću, bivšem gradonačelniku, a sada državnom sekretaru Ministarstva rudarstva i energetike. Podsetio je da je početkom 21. veka Festival bio na ivici opstanka i da je Ničić, zajedno sa svojim saradnicima, zaslužan što je ova manifestacija opstala i nastavila tradiciju.
„Rezultat naših dogovora, svađa, sukoba i prijateljstva je to što je Festival ’Dani Zorana Radmilovića’ danas jedan od najboljih u Srbiji, ali i u regionu”, istakao je Đuričić.
Na svečanosti je govorio i njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Timočki Ilarion, koji je poručio: „Pozdravljam sve sa braćo i sestre, jer ako nismo jedno po veri i ideologiji, svakako jesmo jedno po ljudskoj prirodi”.
Pesnik Slavomir Gvozdenović, koji je svojim stihovima posvetio omaž Radmiloviću, pročitao je pesmu „Ogledalo Zoran Radmilović” ispred njegovog spomenika, kao i na otvaranju Festivala.
Pozorišnu smotru, dočekan ovacijama publike, otvorio je istaknuti srpski i jugoslovenski glumac Miodrag Miki Krstović, prošlogodišnji pobednik Festivala.
Beseda u Zoranovu čast
Ljubiša Baja Bačić je svojim stihovima pod naslovom „Ušće” posvetio emotivni oproštaj velikom glumcu Zoranu Radmiloviću, simbolu zaječarskog teatra i nepresušnoj glumačkoj inspiraciji.
U pesmi se Radmilović prikazuje kao večni putnik koji, nakon životnog puta, simbolično korača „ka ušću“, mestu gde se spajaju vreme, ljudi i umetnost. Bačić kroz poetski jezik poziva glumca da se osvrne na trag koji je ostavio i da prepozna odlazak svojih „dragih jahača“, dok se njegov duh nastavlja kroz reku pozorišne tradicije i sećanja.
Ovim stihovima pesnik je izrazio poštovanje prema umetniku čija je scena bila život, a život pozornica.
Ljubiša Baja Bačić se ovom pesmom simbolično oprostio od velikog Zorana Radmilovića – zaječarskog sugrađanina, voljenog kolege i umetnika koji je ostavio dubok trag u srpskom teatru.
Kada je Radmilović dobio jedno od najvećih glumačkih priznanja, Dobričin prsten, radovali su se radnici zlatare u Majdanpeku i aplaudirali što će „njihov Zoran“ nositi „njihov prsten“. Iz Zaječara su pristizali brojni telegrami čestitki, a sam Zoran je duhovito izjavio da mrzi nagrade, jer su „ljudi oko mene moj najdragoceniji zlatni prsten“.
O ovom majstoru iluzija velika Mira Banjac je jednom rečenicom sažela suštinu njegove ličnosti: „Bio je čovek velike nežnosti i duboke tajne”.
„Nama, izvođačima glumačkih radova, potrebni su drugi ljudi – kolege, partneri na sceni i, pre svega, vi, draga publiko. Bez vas ne postojimo. Vi ste naš zlatni prsten, upravo onako kako je to vaš sugrađanin govorio. Hvala vam što više od tri decenije čuvate ovaj festival i uspomenu na Zorana Radmilovića, spajajući prošlost i budućnost teatra, iskustvo i mladost, tradiciju i modernost”, poručio je Krstović.
Glumac je podsetio da je sa Radmilovićem snimao seriju „Kože” za Televiziju Sarajevo i da mu je to druženje ostalo kao svojevrsni „master klas“.
„Ti razgovori i druženja doveli su me i do divne nagrade sa njegovim imenom, za ulogu u komadu Dušana Kovačevića, pisca sa kojim je Zoran stvorio jednu od svojih najčuvenijih uloga – Radovana Trećeg. Tako se, za mene, jedan lep krug zatvorio, na moju, a verujem i na vašu radost, draga publiko”, zaključio je Krstović.
