Da se malo za praznik pozabavimo flozofijom.
U pokušaju da postavimo pitanje i damo odgovore: „Šta je…?” i „Šta smo…?” u kovitlacu korona virusa, kovitlacu života i zdravlja, bolesti i smrti, da bismo, ako je moguće, lakše živeli i izgradili stavove o mogućnosti života sada i sutra, a ne u iluziji, od juče ili u godinama koje su iza nas. I sve to u trenutku kada ćemo nekako oklevajući, bez zagrljaja i stiska ruke, poželeti sreću i uspeh u životu i radu, i ispunjenje želja, u još jednoj epidemijskoj godini, sa maskama na licu, sa odstojanja od dva metra i sa kratkim razgovorom, sputani, „zatvoreni“ i sami.
Elem, u ovoj priči u pokušaju da se da odgovor na postavljena pitanja ili bar započne razmišljanje o njima, pošao sam od jedne filozofske ideje francuskog filozofa Deride, IDEJE O DEKONSTRUKCIJI, koja je nastala 60-ih godina prošlog veka, zasnovanoj na preispitivanju svega postojećeg i razdvajanju suprotstavljenih stvari u težnji da se čovek oslobodi laži i predrasuda i dođe do istine i slobode. Tako je započeo i NOVI SVETSKI POREDAK, koje kasnije politika kao igra moći izvitoperi i pretvori ga u nasilje moćnih nad slabima, bogatih nad siromašnima. Na kraju, i vlasti nasilju moćnih manjina, nad slabom i siromašnom većinom.
Ali, da pokušam da to dovedem u vezu sa ovom pošasti epidemijom virusa COVID-19, u svetu i kod nas. Krajem prošlog stoleća dođe do nečega u svetu, da se preispita stanje svega postojećeg, što politika ubrzo iskoristi i nametnu igru moći, sruši Berlinski zid, započe ratove, propadoše države i politički sistemi, ospori nauku, stvori se neizvesnost o budućnosti i nesigurnost u postojanje i opstanak života i zdravlja.
Svet započe da živi u jednoj igri iluzije i političkoj magli i sve se okrenu naopačke: normalno postade bolesno, perverzno zdravo, istinito lažno, moralno nemoralno, a nemoralno moralno. A onda naiđe COVID-19, pandemija koja zahvati i našu zemlju i sve promeni, i okrenu naglavačke. U magli neznanja, neodlučnosti i neozbiljnosti svake vrste politike nametnu silu i još više oteža život narodu, koji mu do nepodnošljivosti donosi COVID-19.
Podjarmi i medicinu kao jedinu istinu i upregnu je u političku igru moći koja „radi života i zdravlja naroda“ u trenutku kada joj se to sviđa i kada joj je potrebno – „zaustavlja život“. Tako se ideja dekonstrukcije pokaza kao ortak virusu COVID-19 koji mu pomaže da poboljeva narod i odnosi ljudske živote.
Ostade nam malo prostora i za libido i njegovo delovanje u suzbijanju KOVIDA u SRBIJI 2020. godine. Libido je moć, snaga neograničene moći koju poseduju pojedinci. Nastaje tokom razvoja polnog nagona čoveka kao deo nagona za samoodržanjem. Ona može da se razvija normalno i postane produktivna sa uzrastom, ili da ide u nenormalnom i perverznom pravcu, kada poseže za nasiljem i rušenjem. Ujedinjeni u grupe, pojedinci sa jakim libidom mogu da učine puno u životu, ili da razore sopstveni život i naruše i razore porodicu i život ljudi u svoj okolini.
Libido dolazi do izražaja kod učesnika u ostvarivanju nekog velikog projekta koji se odnosi na regulisanje nekih pojava u celoj zajednici (rat, epidemije i sl.), sa tog stanovišta posmatram kako u suzbijanju epidemije deluju Krizni štab, „Udruženi protiv KOVIDA” i „Struka protiv KOVIDA” usuđujući se dam kratku analizu njihovog delovanja na epidemiju.
SVI VERUJU DA SVE ŠTO ČINE, ČINE ZA ZDRAVLJE NARODA, ali namere i rezultat njihovih aktivnosti to ne opravdava. Krizni štab ima veliki libido i ogromnu moć, ali u iluziji i magli neznanja, razularenosti i pogrešnom usmerenju libida narod potcenjuje, silom nameće mere zaštite i koristi COVID-19 u političke svrhe. Najveća greška je što je pušteno da se epidemija razvija u smislu stvaranja „imuniteta krda“. Političarima služi da ostvare i zadrže neograničenu moć nad narodom. Zato je njima potrebno da epidemija što duže traje, bez obzira na žrtve. Što duže trajanje epidemije to veća moć, i veća finansijska korist. Moć i novac su ispred zdravlja naroda. Umesto preventive, jača se bolnička zdravstvena zaštita, a o vakcini i vakcinaciji stvara se pogrešna, negativno slika.
Kada je reč o grupi „Udruženi protiv KOVIDA”, njihov je libido veliki, ali moć nikakva. Zato ne mogu nešto naročito učiniti u smislu suzbijanja epidemije.
Druga grupa, „Struka protiv Kovida”, takođe poseduje veliki libido, ali luta u traženju pravca i metode u borbi sa koronom. Umesto da se bavi preventivnim merama, njeni stručnjaci razjašnjavaju kliničku sliku bolesti i kako se ona leči, komplikacijama i posledicama po zdravlje, baveći se tako nekom vrstom „kurativne preventive“. Oni su zaslepljeni bolnicama i kliničkom medicinom, likom lekara koji leči, koji ne suzbija epidemije, a ne doktorom – likom lekara koji poučava narod (doktor od doceo, docere – poučavati).
U takvoj situaciji, koja je bolja i izvesnija nego ranije, jer stižu vakcine, moramo se pokazati na delu strpljenjem u iščekivanju vakcina i primenom svega onoga što smo do sada činili, osim onih koji su dobili vakcinu ili preležali COVID-19. Oni su srećni, slobodni ljudi.
