Колумна„Сигурне стазе”: Особе са инвалидитетом и бициклисте боле ивичњаци!

„Сигурне стазе”: Особе са инвалидитетом и бициклисте боле ивичњаци!

„Сигурне стазе”: Особе са инвалидитетом и бициклисте боле ивичњаци!

Почећу од задате чињенице, да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а особе са инвалидитетом, деца, пешаци и бициклисти су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва, када говоримо о учешћу у саобраћају.

У данашњем свету, достојанствен живот је практично незамислив, без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега, обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за рањиве учеснике у саобраћају.

Надлежне службе и институције у Републици Србији не само да не примећују рањиве учеснике у саобраћају, већ и саме креирају простор у којем не могу равноправно учествовати у саобраћају.

Овде бих се везао само за један пример, који илуструје (не)стручност, (не)знање и одговорност доносиоца одлука и креатора система у Републици Србији. Наиме, реч је о ивичњацима на прелазу пешака и бициклиста преко коловоза.

Пропусност пешачког прелаза и прелаза бициклиста преко коловоза јесте способност проласка одређеног броја пешака и бициклиста у јединици времена на одређеном простору.

Ивичњаци успоравају прелаз преко коловоза, доводе до повреда и падова, дужег задржавања пешака и бициклиста на коловозу, угрожавају безбедност саобраћаја и доприносе већем ризику од настанка саобраћајне незгоде.

Непотребно је причати како ивичњаци утичу на особе у инвалидским колицима и који се крећу помоћу других помагала, на децу од две до четири године која уче да ходају, на мајке са децом у колицима итд.

Искрено, не могу да верујем, да у XXI веку, морамо да се боримо за спуштене ивичњаке и да наше доносиоце одлука и креаторе саобраћајне политике то уопште не занима.

Ако саобраћајна струка која је укључена у процес доношења одлука, не може својим знањем и ауторитетом да реши поменути проблем, како онда да причамо о комплекснијим стварима, као што су саобраћајно планирање, техничко регулисање саобраћаја итд.

Свакако нам је неопходан другачији приступ у саобраћајном обилковању простора, а посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све проблеме са којима се свакодневно сусрећу.

Мишљења сам, да нам је потребна примена „хуманог инжењеринга“. Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и проблемима које имају крајњи корисници.

Улица је основни архитектонски простор града и није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају.

Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију и примену урбане мобилности, која би свакако допринела и створила услове да рањиви учесници у саобраћају могу безбедно да учествују у саобраћају.

Сви медији који преузму текст, фотографије или видео, дужни су да наведу извор – Тимочка (timocka.rs). Уколико преузимају комплетан текст и фотографије, већи део текста, или је пренета интегрална вест, у обавези су да наведу извор и поставе линк ка тој вести.

Društvene mreže

24,848ПратилацаЛајкуј
4,397ПратилацаЗапрати
1,264ПратилацаЗапрати
222ПратилацаБаци суб