Na 30. Festivalu „Dani Zorana Radmilovića” šeste večeri izvedena je predstava „Jugoslavija, moja otadžbina” Gorana Vojinovića u režiji Marka Misirače, koprodukcija Pozorišta Prijedor i Gledališča Koper / Teatro Capodistria. Dramatizacija teksta Ivan Velisavljević i Aleksandar Novaković.
„Predstava je emotivna vrteška koja počinje od otkrića glavnog junaka vezanog za njegovo porijeklo i porijeklo njegovih roditelja. On kreće u potragu za ocem, prošlošću, korijenima i na tom potresnom dirljivom, nekad i vrlo duhovitom putu, otkriva stvari o sebi i formira identitet kojeg nije ni bio svjestan”, opisao je predstavu reditelj Marko Misirača.
„Bilo je turbulencija, bilo je muka, pandemija i produkcioni problemi, ali srećom, sad je to sve iza nas i ne želim ni ja više o tim stvarima da govorim. Bila je neverovatno dobra energija unutar ekipe, zahvaljujući i Srđanu Knjeginjiću, novom direktoru pozorišta u Prijedoru i mnogim drugima, ali i fondaciji ’Fridrih Ebert Štiftung’ za Bosnu i Hercegovinu, Tanji Topić. Njima sam zahvalan što smo uspeli da realizujemo ovu predstavu, a bila je ovo želja svih nas. Imali smo velikih muka, tekst je za mnoge bio unapred provokativan, a to je ono što se često dešava, ljudi ne pročitaju nego unapred donesu neki sud na osnovu informacija koje dobiju kad na Guglu ukucaju naslov romana, ili sam naziv taj ‘Jugoslavija’ nekima može da bude crvena krpa. Ja sam pokušavao, a nadam se da smo predstavom kasnije i uspeli da ih ubedimo da to nije tako kako oni zamišljaju i da predstava nije crno-bela da je vrlo slojevita, a prvenstveno je roman po kome je rađena slojevit”, rekao je na okruglom stolu reditelj predstave Marko Misirača.
„Jugoslavija, moja otadžbina” je najbolja predstava primorskih pozorišta u Kopru u Sloveniji, pobednik je Festivala BiH u Jajcu, a proglašena je najboljom i na ovogodišnjem pozorišnom festivalu „Novi tvrđava teatar” u Čortanovcima, gde je Boris Šavija jedan je od dvojice dobitnika nagrade za najbolju mušku ulogu.
Predstava je, inače, nastala na osnovu istoimenog, nagrađivanog romana Gorana Vojnovića, književnika i reditelja iz Ljubljane. Njegova dela zastupljena su i u slovenačkoj, jedan od najznačajnijih umetnika u Sloveniji. Ovaj roman je preveden na 18 jezika i doživeo je već jednu pozorišnu verziju u režiji Ivice Buljana na sceni Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, 2015. godine.
U predstavi učestvuju glumci Narodnog pozorišta Republike Srpske: Boris Šavija, Aleksandar Stojković, Miljka Brđanin i Željko Erkić, glumci Pozorišta Prijedor: Sabina Halilović, Dean Batoz i Mirela Predojević i glumci Gledališča Koper: Blaž Popovski, Igor Štamulak, Mojca Partljič i Tjaša Hrovat.
„Zoranov brk” za najboljeg glumca večeri dobio je Boris Šavija za ulogu oca Nedeljka.
„Veliko mi je zadovoljstvo što sam dobio ovu nagradu koja je jako bitna i nosi ime Zorana Radmilovića, jednog od naših najvećih glumaca i uzora svih nas. Što se predstave tiče, ja još uvek ne mogu sve ovo da iskristališem jer je isuviše kompleksno. Radio sam sa ljudima sa kojima nikad nisam, što je blagodet za svakog glumca i za svaki ansambl da često menja svoje partnere. Kad se upoznam sa nekim drugim glumcem ili sa nekim drugim čovjekom, to su jedinstveni odnosi. U stvari, on probudi nekog novog tebe kojeg nisi ni znao da imaš. To se desilo i u ovoj predstavi. Mogu da kažem da je bilo neke hemije i da se složim da smo postali prijatelji. Često se dešava da se te koprodukcije rade forme radi, ali mislim da to u ovoj predstavi nije bio slučaj i da smo se proželi, jer je ekipa bila tako heterogena, a mi smo je napravili homogenom i to možda čak i u nekim svojim prvim susretima.”
„Meni je jako drago što sam tu i što sam upoznala ove ljude, jer kao da ih poznajem oduvek i jako mi je drago što smo postali, pa mogu da kažem i prijatelji. Malo sam se u početku uplašila jer su svi oni jako dobri glumci, jer su tako samouvereni, ali sam onda sama sebi rekla, ja igram Slovenku, a neka budu oni onakvi kakvi jesu, a ja trebam bit Slovenka”, rekla je Mojca Partljič, glumica Gledališča Koper.
„Ja mislim, da smo kroz ovu predstavu baš postali prijatelji. Ja sam devedeseto godište i Krajina, kao područje, je vrlo osetljivo na svu tu priču koja se vezuje za Jugoslaviju i kao predstavu i kao samu tu temu. Čitajući tekst i obraćajući pažnju na svaku sitnicu, ja sam jednostavno zanemario tu stigmu koja prati to naše podneblje, jer predstava, sama po sebi se bavi porodicom kao jednim nukleusom društva i mi, baveći se porodicom, bavimo se sami sobom i to je njen najveći kvalitet. Ona nas zapravo sve opominje da treba da se držimo svoje porodice i da treba da gajimo i te međuljudske odnose i sve što se vezuje za to. Mislim da je bilo potrebno određene hrabrosti da se sve ovo potpiše, da se sve ovo radi, ali ako se u pozorištu ne bavimo hrabrošću, čime se onda bavimo i to je veliko pitanje”, rekao je na okruglom stolu direktor Pozorišta Prijedor Srđan Knjeginjić.
