Pravoslavni vernici danas obeležavaju Tucindan, dan kada se kolje prase ili jagnje i sprema božićna pečenica. Običaji nalažu da se životinja prvo ošamuti, pa ubije. Neki kažu da danas „valja tući i nevaljalu decu“, a drugi savetuju suprotno.
Tucindan je narodni praznik koji pada 5. januara, dva dana pred Božić, odnosno dan pred Badnji dan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica tukla – ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Pečeno prase ili jagnje nazivalo se i „božićnjara“. Posle posta, koji traje do 7. januara po gregorijanskom kalendaru, vernici treba da se na Božić omrse pečenicom, njenom mašću ili jabukom i dunjom koje su izvađene iz nje.
Kokoška, guska, patka ili ćurka, međutim, u mnogim se krajevima ni u kom slučaju ne smeju naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol „nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe“. Tamo gde se, ipak, kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.
Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz stranih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.
Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, jer će onda cele godine stvari samo „izlaziti“ iz doma. Takođe, danas treba obavezno vratiti sve dugove i izmiriti sve račune, jer ćete u suprotnom biti dužni sve do narednog Božića.
Pečenica se peče sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću.
Na Tucindan su ponegde decu „koja to zasluže“ i kažnjavali, pa i tukli, a posle tog dana ne, jer bi, po verovanju, na mestu udarca iskočili čirevi.
Tako se na Tucindan održao običaj, kao u nekim mestima severnog Banata, da roditelji simbolično „tuku“ decu da bi bila valjana i poslušna.
Prema drugom verovanju, na današnji dan nikako ne valja tući decu jer će u tom slučaju cele godine biti nevaljala, a izaći će im i čir na svakom mestu gde danas budu udarena.
Ako su deca danas ipak dobila neku ćušku, onaj koji je danas udaren treba da kaže: „Čiri, miri da imaš dvadesetčetiri”.
Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.
Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, a u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče po slami razastrtoj u kući, a deca ih pokupiti pijučući.
