Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Bele ili Velike poklade, poslednji dan pred početak Velikog, odnosno Vaskršnjeg posta. Ove godine praznik se obeležava 22. februara i predstavlja prelaz iz perioda svakodnevice u vreme uzdržanja, duhovnog očišćenja i pripreme za najveći hrišćanski praznik – Vaskrs.
Bele poklade nazivaju se i Velike, Uskršnje, Završne, jer su poslednje zimske poklade, ali i Prostene i Proćke, pošto je praštanje njihova suštinska poruka. Prema narodnom verovanju, u period posta treba ući bez greha, ljutnje i svađe, čistog srca i pomiren sa bližnjima.
Bela trpeza kao simbol prelaza
Naziv praznika potiče od bele hrane – mleka, sira, kajmaka, jaja i drugih mlečnih proizvoda, koja se tog dana još konzumira, dok je meso već isključeno iz ishrane. Zato se ova sedmica naziva i siropusna, jer označava kraj perioda u kojem su dozvoljeni mlečni proizvodi pred ulazak u post.
Na trpezi se tradicionalno nalaze pite sa sirom, proje, palačinke, uštipci i druga jela od mleka i jaja. U domaćinstvima se priprema bogata mrsna gozba, naročito „beli mrs“, po kome je praznik dobio ime. To je poslednji dan kada su takva jela dozvoljena pre početka posta, u kojem se vernici uzdržavaju od određene hrane i pića, ali i od loših misli i postupaka.
Praštanje kao centralni običaj
Suština Belih poklada nije u trpezi, već u praštanju. U mnogim porodicama i danas je očuvan običaj da mlađi traže oproštaj od starijih, kao i da se ljudi međusobno mire rečima: „Oprosti ako sam zgrešio”. Tradicionalni odgovor glasi: „Bog ti oprostio, i ja ti opraštam”.
Posebno mesto imao je običaj „praštanja u kući“. Uveče bi se porodica okupljala za stolom, razgovaralo se mirnije nego inače, a stariji su podsećali mlađe da je neophodno ući u post bez svađe i teških reči, jer se verovalo da se ono što čovek nosi u duši snažno odražava na njegov život.
Prema tradiciji, zet je na ovaj dan obilazio tasta, taštu, kuma i starojka i tražio oproštaj kako bi časno započeo post. Pri ulasku u kuću roditelja svoje supruge, ljubio je ruku tastu i govorio: „Oprosti, dedo”, na šta je dobijao odgovor: „Neka ti je prosto, sinko”.
Vesele povorke, vatre i maske
Bele poklade oduvek su bile i dan radosti, smeha, pesme i igre. Po selima su se okupljali mladi, često maskirani u neobične likove – od „mlade i mladoženje“ do raznih šaljivih i strašnih maski. Kolone dece išle su ulicama, pevale i šalile se, kako bi se, prema verovanju, oterala negativna energija i prizvalo proleće.
Maskirane povorke obilazile su kuće, a domaćini su ih darivali jajima, sirom i slatkišima. Deca su od odraslih dobijala čokolade, bombone i druge darove, a celokupan običaj simbolizovao je radost i zajedništvo.
U pojedinim krajevima Srbije palile su se velike pokladne vatre oko kojih se igralo i pevalo. Mladići su preskakali plamen, verujući da će tako ostati zdravi tokom cele godine. Pepelom iz tih vatri mazala su se i deca. Vatra je simbolično predstavljala očišćenje, kraj zime i dolazak toplijih dana.
Nekada su se za ovaj dan pravile i ljuljaške, što je dodatno doprinosilo prazničnoj atmosferi.
Narodna verovanja i zaštita od zla
Prema narodnim verovanjima, na pokladnu večeru veštice i zli duhovi posebno su aktivni i okupljaju se oko kuće domaćina. Zato je postojao običaj da se ljuske od jaja bacaju u vatru, tabani trljaju belim lukom, a deci se pred spavanje oblače prevrnute pidžame i majice kako bi se zaštitila od uroka.
Iako su mnogi od ovih običaja danas ređi i sačuvani uglavnom u sećanjima ili na lokalnim manifestacijama, duh Belih poklada – pomirenje, radost i zajedništvo – ostao je nepromenjen.
U ponoć počinje Veliki Vaskršnji post, koji traje sedam sedmica i posvećen je proslavljanju Boga i očišćenju duše i tela.
