У Омладинском центру у Зајечару биће приказивани филмови из овогодишње селекције „Слободне зоне“, од данас (19. марта).
Датуми пројекција су 19. и 25. март, 2. и 9. април 2024.
Почетак пројекција је у 19:00 часова, а улаз на све пројекције је бесплатан.
Први филм који ће посетиоци моћи да виде је „Зло не постоји“ (2023), најновије остварење јапанског лауреата Рјусукеа Хамагучија, које прати судбине Такумија и његове ћерке Хане, који живе у нетакнутој природи надомак Токија. Њихов се живот из корена мења, када се у њиховом селу појаве инвеститори из града, жељни профита. Рјусуке Хамагучи је јапански филмски режисер и сценариста, привукао је пажњу у својој земљи филмом „Страст“ (2008), који му је дипломски рад. Хамагучи је прво стекао међународно признање филмом „Happy Hour“ (2015). Снимио је два филма 2021. године, „Точак среће и фантазија“ и „Повези ме“, за који је добио три номинације за Оскара, укључујући најбољу режију, најбољи адаптирани сценарио и најбољи међународни играни филм. Он је трећи јапански режисер који је номинован за Оскара за најбољу режију.
Наредна пројекција је у понедљак, 25. марта 2024. у Омладинском центру када ће бити приказан филм „Соколово језеро“ (2022), о стидљивом тинејџеру Бастијену, који током летњег распуста упознаје одважну, три године старију заљубљеницу у локалне легенде и фолклор – Клои. Упркос јазу у годинама, двоје тинејџера стварају чврсту везу. Како је спреман да превазиђе своје најгоре страхове да би заслужио место у Клоином срцу, распуст постаје буран, кључни тренутак за младог дечака. Режисерка Шарлот Ле Бон је канадска глумица, уметница, бивша манекенка и режисерка. Дебитовала је кратким филмом „Хотел Жудит“, премијерно приказаним на Филмском фестивалу у Кану. Њен режисерски деби играног филма „Соколово језеро“, премијерно је приказан 2022. на Филмском фестивалу у Кану. За тај филм је исте године добила награду за канадског редитеља у успону на Међународном филмском фестивалу у Ванкуверу. С обзиром да се школовала у области визуелних уметности, Ле Бон активно гради паралелну каријеру као илустраторка и улична уметница.
У уторак, 2. априла, на репертоару је документарни филм „Џоан Баез, ја сам бука“ (2023), о музичарки и активисткињи, која је на сцени више од 60 година. За садашњу 82-годишњакињу, лично је одувек било и политичко, а пријатељство са Мартином Лутером Кингом и њен пацифизам, обликовали су њену посвећеност. У овој биографији која почиње њеном опроштајном турнејом, Баез се на непоштедни начин суочава са понекад болним успоменама. Она не само да дели своје успехе, већ и отворено говори о дугогодишњим психолошким проблемима и терапијама, о породици, дрогама, старењу и питањима кривице и опраштања. Филм преплиће дневничке белешке и обиље донекле невиђеног архивског материјала са опсежним разговорима са Џоан, као и тренуцима из бекстејџа са турнеје. Награђиване ауторке овог филма, Карен О’Конор и Мири Наваски радиле су заједно више од 20 година стварајући моћне и провокативне документарне филмове који персонализују сложена друштвена питања. Њихови филмови су освојили бројне награде, укључујући „Банфову награду“, Велику награду „Роберт Ф. Кенеди“ за новинарство и „Еми“. Мејв О’Бојл је монтажерка и продуценткиња награђена „Емијем“. Уредила је „Образовање Мухамеда Хусеина“, који је ушао у ужи избор за Оскара. Копродуцирала је и уређивала филм „Фајерстоун и господар рата“ који је освојио награду „Еми“ и „ИРЕ награду“ 2014. године.
Последњи у низу, 9. априла, је такође документарни, чилеански филм „Неизбрисива сећања“ (2023). На премијери овог филма на Санденс фестивалу сви су плакали. Када чилеанском новинару Аугусту Гонгори дијагностикују Алцхајмерову болест, његова супруга Паулина, позната глумица и некадашња министарка културе Чилеа, почиње да документује напредовање болести кроз серију кућних видео снимака бојећи се дана када је он више неће препознавати. Режисерка Маите Алберди је бележила снимке током четири године, а они се у филму преплићу се са породичним снимцима овог пара. Маите је пореклом из Сантјага. Дипломирала је Естетику и Социјалне комуникације на Папском католичком универзитету Чилеа, чија је и данас аудиовизуелна директорка. Гостујућа је предавачица документарне режије на неколико универзитета, а 2018. је била позвана у одбор гувернера америчке Академије филмских уметности и наука, као представница документарне бранше. Године 2021. је за филм „Агент кртица“ номинована за награду Оскар у категорији за најбољи дугометражни документарни филм. Њен темељни стил је познат по томе што на веома личан начин исприча мале људске приче, у којима се рефлектују велике етичке дилеме.
Филмски фестивал „Слободна зона“ отвара простор за дебате, промоцију, преиспитивање и разумевање људских права, друштвених појава и проблема у свету и региону. Већ 19 година, „Слободна зона“ охрабрује публику да преиспита своје вредности, предрасуде и поделу одговорности у социјалном и културном контексту у којем живи.
После Фестивала који се одржава сваке године у новембру, током пролећа у периоду април-мај-јун, фестивал креће на „Турнеју Слободне зоне“ где публици у мањим градовима, местима и селима приказује одабир најбољих филмова са претходног фестивалског издања, изабраних гласовима публике. Број градова који учествују у овом програму константно расте, 2019. године публика је могла да види филмове са „Слободне зоне“ у преко 50 градова. То је својеврсна децентрализација у култури, где се публици у мањим местима која често немају адекватна места за филмске пројекције нуди на увид врхунски филмски програм на алтернативним локацијама.
