Prema narodnom verovanju, u periodu od 10. januara do Bogojavljenja, odnosno 19. januara, traju „Nekršteni dani“.
Ovo je deo godine kada Isus Hrist još uvek nije bio kršten, pa se veruje da je u tom razdoblju zemlja „otvorena“ i da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima i đavoli i razni drugi demoni.
Prema predanju, ove nečastive sile vladaju od trenutka kada se smrkne, pa sve dok ne zapevaju prvi petlovi.
Veruje se da u ovom periodu nikako ne treba izlaziti iz kuće tokom noći, a da onaj ko se usudi da putuje nakon zalaska sunca neće dobro proći. Ipak, ukoliko neko mora da izađe, smatra se da bi trebalo da sa sobom nosi beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.
U pojedinim krajevima Srbije vodi se računa da u „Nekrštene dane“ žene ne predu, ne tkaju i ne peru. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito ne dečja odeća, kako zle sile ne bi naškodile deci.
Prema predanju, u nekim mestima svetlost iz kuća se prikriva tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju roletne. Takođe, veruje se da noću ne treba piti vodu, jer se smatra da se demoni uvlače u kućne posude i tu vrebaju neoprezne.
Prema narodnom verovanju, „Nekršteni dani“ ne smatraju se povoljnim periodom za rađanje. Veruje se da će dete koje dođe na svet između Božića i Bogojavljanja biti bolešljivo i nesrećno, a da deca rođena u „Nekrštene dane“ moraju svake godine u tom periodu sa sobom da nose posebnu košulju, tkanu na kaminu.
Nekada su po selima i gradovima širom Srbije prolazile maskirane povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari kretali su se od kuće do kuće i tražili priloge, poput slanine, jaja, mesa, brašna, mleka, rakije i vina. Nakon sakupljanja ovih darova, čitave porodice okupljale su se oko trpeze i uživale u hrani i piću. Prema običajima, verovalo se da će muzika i smeh oterati nečastive sile.
„Nekršteni dani“ uvek su mrsni i ne posti se čak ni sredom ni petkom. Post se drži jedino za Krstovdan, koji pada neposredno uoči Bogojavljenja.
