U okviru pratećeg programa „Zoranovih dana”, u Zaječaru je odigrana ruska monodrama „Moskva priča” po tekstu Julije Pospelove, u režiji Aleksandra Rjapisova i u izvođenju Natalije Kuznjecove, iz pozorišta u gradu Nižnji Novgorod u Rusiji.
Malo je reći da je ova kamerna predstava oduševila publiku, ona je fascinirala gledaoce. Pre svega zahvaljujući izvanrednoj glumi Natalije Kuznjecove koja govori kroz više glasova i peva uživo, u pratnji na gitari kompozitorke predstave Valentine Limonove.
Uprkos jezičkoj barijeri, Natalija je uspela da prenese emociju gledaocima koji i sami učestvuju u predstavi. Naime, sama inscenacija počinje kao koncert – sačinjena je od različitih numera, pa i onih za ples. Glumica komunicira sa publikom obraćajući im se ili kao lirskim recipijentima ili kao gledaocima, kada ih na primer zamoli da se okrenu i suoče sa radnjom.
U izjavi za „Festivalske novine“ Natalija Kuznjecova ističe da je predstava „Moskva priča“ postavljena po tekstu Julije Pospelove, koji je napisan po knjizi „Dvadeset pisama prijatelju“ Svetlane Alilujeve , jedine ćerke diktatora Josifa Visarionoviča Staljina.
„Ja u samom komadu ne igram lik Svetlane, već, kao što se i kaže u naslovu predstave „Moskva priča“, zapravo kroz moj lik cela Moskva, cela država govori, smeje se, plače i peva, vrišti, svedoči o tom strašnom vremenu koje je uticalo na ljudske sudbine.“
Valentina Lemonova ističe da je cela predstava veoma interesantno postavljena
„Njen radni naziv je bio „Priča o glumici i jednom mikrofonu“. Zapravo se radi o vrlo interesantnim akustičnim rešenjima, jer ljudi koji gledaju predstavu shvataju da je glumica na deset različitih tačaka. Ovo nije klasična predstava u kojoj je glumica na sceni, a gledaoci u publici. Gledaoci su deo prostora, a glumica je svuda oko njih. U nekim momentima će je samo čuti, a neće je videti. Moći će da osete i čuju njene emocije i to je jedan veoma interesantan eksperiment.“
Na kraju predstave smrt žrtve i tiranina zbližava se u jednoj tački zapleta, a junakinja/pripovedač/glumica obučena u otrcani kaput, sa kapom sa ušnim kapcima i čizmama prolazi pored publike i ide u daljinu – što predstavlja sliku zemlje koja oplakuje svog okrutnog „oca“ i miliona svoje dece, ubijene po njegovom naređenju ili nestale nepoznate u njegovim logorima.
I Natalija i Valentine su veoma srećne što njihova predstava učestvuje na jednom ovakvom pozorišnom festivalu koji postoji već 30 godina.
„To je za nas posebna čast. Gledale smo i film o Zoranu Radmiloviću. Valentina i ja smo pod izvanrednim utiscima i velika je stvar što je takav film o glumačkom velikanu poklonjen gledaocima“, kaže Natalija Kuznjecova.
Direktor zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić uručio je Nataliji Kuznjecovoj plaketu sa likom Zorana Radmilovića, u znak zahvalnosti za učešće na Festivalu.
