U Pozorišnom muzeju u Zaječaru gotovo svakodnevno se odvija bogat prateći festivalski program 32. „Dana Zorana Radmilovića” tokom kojih su predstavljeni akademik Dušan Kovačević, Ljubisav Milunović – slikar „Ateljea 212”, akademik Miodrag Tabački, Svetlana Cena Bojković, diplomata Jordan Plevneš sa kojim je bio reditelj Boro Drašković, a „boje“ poezije „branio je“ petog festivalskog dana Radinko Krulanović – pesnik, profesor filozofije i logike, član Udruženja književnika Srbije i direktor Nikšićkog pozorišta.
O Krulanoviću su govorili dr Miodrag Čizmović – direktor JU „Zahumlje” Nikšić i književnik Vlasta Mladenović, a sem autora, stihove Krulanovića kazivao je glumac Velizar Kasalica.
„Za sedam, osam dana ovde prolazi toliko veliki skup ljudi, velikana, da je to i za mnogo veće gradove od Zaječara obiman program, čak i za godinu dana. Današnji dan smo posvetili Radinku Krulanoviću, profesoru filozofije, direktoru Nikšićkog pozorišta, književniku koji je pre desetak, petnaestak godina zbog svojih stavova ostao bez posla u vreme preimenovanja srpskog jezika u maternji. Ne znam da li mu je ova država rekla hvala, ali mi u ovom malom Zaječaru kažemo, sa zakašnjenjem: Hvala ti što si imao svoj stav, zbog svog stava si stradao, svi smo ponekad stradali i uručujemo ti plaketu za doprinos kulturi srpskog naroda”, naglasio je uručujući Krulanoviću priznanje direktor zaječarskog tetara Vladimir Đuričić.
U poeziju gosta iz Nikšića brojnu publiku u zaječarskom Pozorišnom muzeju uveo je glumac Velizar Kasalica, govoreći Krulanovićeve stihove, dok je o Krulanovićevoj poeziji nadahnuto govorio dr Miodrag Čizmović, ističući između ostalog da se u poeziji ovog autora prepoznaje metafizički bol zbog vlasti konačnog i žeđ za besmrtnošću i ljubavi koja ne bledi.
„Radinko Krulanović je pjesnik Sunca, belina, ljubavi, smrti, ali smrti koja je pobjeđena, čežnje koja je po Lavinasovim rečima ‘bol za povratkom’. To je u stvari, da citiramo mitropolita Amfilohija ‘vraćanje duše u čistotu’. To je istinski život koji je iznad ‘grijeha i smrti’ ipsrazne svakodnevice, život koji se umotava u trenutke koji su već predukus eshatološke ravni i metafizičkog ispunjenja”, naglasio je dr Čizmović.
Književnik Vlasta Mladenović smatra da kao što glumci nosi teret i slavu određene uloge, tako i Radinko hteo, ne hteo nosi usud 2004. godine, pa kad god se govori o njegovoj poeziji, uvek je asocijacija na tu godinu kada su prognani, jer otkaz je mala reč, prognani iz prosvete samo zato što su branili svoj jezik, svoje pismo, kulturni identitet iz političkih, a ne objektivnih i lingvističkih razloga. Prema rečima Mladenovića, Radinko Krulanović kao pesnik piše iz srca i duše bez obzira što je filozof i što puno zna.
„Na prvi pogled Krulanović piše jednostavno, ali to nije jednostavno, već jezgrovito. Ne razmeće se previše nekim citatima, a moderna je poezija više citatna, i govori o dve večite teme: ljubavi i smrti. Njegova je poezija, poezija epskih razmera”, smatra Vlasta Mladenović, navodeći da Krulanović prometejski čuva naš kulturni identitet, kultuno nasleđe i naš jezik.
Sam pesnik Krulanović, pre nego što je kazivao svoje stihove, rekao je kako mu se čini da nikada neće dobiti veće priznanje nego što ga je dobio u Zaječaru i zahvalan je Bogu što može da bude „na polzu rodu svome“.
„Svi mi govorimo iz tog nekog svog unutrašnjeg poriva i zbog toga što imamo neke svoje probleme. Ne znam ko je tačno rekao, da je umetnik onaj koji pokušava da rešava svoje probleme i danas se zahvaljujem što zajednički pokušavamo da rešavamo probleme”, kazao je Krulanović, ocenjujući da susret sa prvim čovekom zaječarskog tetara nije bio običan susret, već kako je rekao: „Sretenje i u tom sretenju otvorili su se ovi dani, otvorilo prijateljstvo, otvorila se naša duša”.
