Kako je već obrazloženo na početku ove kolumne, deca kao ranjivi učesnici u saobraćaju zbog svojih psihofizičkih karakteristika nisu odgovorni za svoje stradanje u saobraćaju, već odgovornost pada na nas ostale učesnike u saobraćaju, roditelje, ustanove obrazovanja i vaspitanja dece, auto škole, medije i dr.
Shodno tome svaki učesnik u saobraćaju (vozač, pešak, biciklista…) dužan je da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost.
Kao roditelji treba da se obavežemo da deci damo neophodan nivo saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja kako bi stekli veštine i navike i formirali pozitivne stavove za bezbedno učestvovanje u saobraćaju.
Kao vozači smo dužni da obratimo pažnju na pešake koji se nalaze na kolovozu ili stupaju na kolovoz ili iskazuju nameru da će stupiti na kolovoz. I kada vozilom prilazimo pešačkom prelazu da svoju brzinu prilagodimo tako da u svakoj situaciji koju vidimo ili predvidimo možemo da bezbedno zaustavimo svoje vozilo ispred pešačkog prelaza. Takođe, na delu puta na kome se kreću deca, i na kome postoje saobraćajni znaci o učešću dece u saobraćaju da vozimo za naročitom opreznošću, tako da možemo blagovremeno da zaustavimo svoje vozilo.
U budućnosti suočavaćemo se sa činjenicom da će čovek uvek praviti greške u saobraćaju. Zato je potrebno projektovati sistem koji će greške ispravljati. Uspeh u bezbednosti saobraćaja će zavisiti od toga koliko će društvo biti spremno da proširi krug odgovornih za saobraćajne nezgode.
