Došli su mi do ruku zakljuci poslednje sednice Kriznog štaba na kome je doneta odluka o premeštanju lekara po zdravstvenim ustanovama u Srbiji, gde je potreba za to porasla zbog razbuktavanja epidemije.
Setih se epidemije variole na Kosovu 1972. godine. I onda kao i sada, zbog straha od opasne zarazne smrtonosne bolesti, jedan broj lekara, medicinskih sestara i drugog zdravstvenog osoblja želeo je da izbegne mogućnost zaražavanja, tako što su izbegavali, na razne načine, da dolaze na posao. Dogodilo se recimo, da je 16. marta 1972. godine, kada sam sa grupom lekara stigao u Đakovicu, jedno od žarišta epidemije, celokupni sastav velikog medicinskog centra u tom gradu, od skoro 3,000 ljudi „nestao“ iz ustanove. Nije imao ko da pruža zdravstvene usluge stanovništu na području Đakovice i okoline.
Problem je rešen tako što je došao kompletan sastav medicinskih radnika iz Kosovske Mitrovice, sposoban da sprovodi zdravstvenu zaštitu na području Medicinskog centra Đakovica. Ovakve pojave se događaju i kod nas danas, i u drugim zemljama sa COVID-19 zarazom. Postavlja se pitanje da li lekari imaju pravo da se plaše bolesti i da zbog toga izbegavaju posao. Da li bi trebalo pozvati lekarsku etiku i Hipokrata da presude?
Mislim da – ne. Da ne bi oboleo, lekar mora da primeni u žarištu epidemije sve mere zaštite za koje se veruje da su efikasne i da istovremeno ima pravo na strah koji je jedna od najraširenih pojava u ljudima. Nemar u primeni mera, nedoslednost i nepažnja u postupku sa zaraženim osobama je stručna greška koja dovodi do zaražavanja. Bolničke infekcije korona virusom lekara i medicinskog osoblja, kao i smrtni ishodi, dešavali su se tokom epidemije virusa COVID-19 u Srbiji. Drugo je pitanje, da li lekari i medicinsko osoblje imaju dovoljno sredstava za zaštitu zaraza, što izgleda počinje da nedostaje.
U vezi s tim, Krizni štab je doneo jednu, rekao bih nepotrebnu odluku. Tokom mnogih epidemija u istoriji Srbiji, lekari su savesno i predano izvršavali svoje dužnosti i pomagali bolesnima i ranjenima. Mnogi od njih su se zaražavali i umirali od zaraznih bolesti. Odluka kriznog štaba, da lekare i ostale medicinske radnike koji rade u određenim bolnicama, rukovodioci bez problema mogu da pošalju u druge zdravstvene ustanove ili privremene kovid bolnice kojima treba dodatna pomoć, a ukoliko odbiju usmenu naredbu izdaje im se rešenje, a ukoliko se i u tom slučaju ogluše o naređenje, dobijaju otkaz, po meni je, ponavljam, nepotrebna.
Da li je moguće tako jednostavno dati otkaz srpskom heroju u borbi sa korona virusom? Pa, to je mobilizacija lekara i drugog medicinskog zbog sumnje da oni neće da obavljaju svoje humane zadatke. Da li se predsednica Kriznog štaba seća da je pre mesec-dva, više puta isticala da su lekari koji se bore sa virusom COVID-19 – srpski heroji, kojima su svake večeri građani širom Srbije aplaudirali sa prozora i terasa kuća u gradovima. Neki bi dobili i visoka odlikovanja na Vidovdan – da je izvojevana pobeda nad korona virusom. Da li je početak suživota sa virusom COVID-19 koji počinje sa ovom naredbom?
Predsednik je najavio da će od ponedeljka, ako epidemija korona virusa i dalje nesputano plamti, uvesti stroge mere. Koje? One, za koje je tvrdio da su bolje, nego mere protiv korona virusa drugih zemalja na svetu. Jesu li to mere karantina, policijskog časa, slepe poslušnosti, gvozdene discipline, uz primenu gvozdene pesnice, koje su se pokazale neuspešne?
Kada je reč o nedostatku lekara i drugih zdravstvenih radnika, epidemija korona virusa je pokazala da našoj zdravstvenoj službi oni nedostaju. Ovo je prilika da se zaposle nezapošljeni lekari i medicinske sestre, onoliko koliko ih ima i koliko su se vratili u Srbiju, jer su mnogi napustili zemlju i zaposlili se u inostranstvu.
Na kraju, nije potrebno, u borbi protiv virusa COVID-19 da primenjujemo mere koje su se pokazale neuspešnim. Potreban je drugi pristup i drugačije mere kojima se može zaustaviti epidemija korona virusa u Srbiji.
