Poslednji događaji vezani za razbuktavanje epidemije i porast obolelih od korona virusa u Srbiji otkriva da protivepidemijske mere nisu efikasne. Prikrivanje i neusaglašeno prikupljanje i klasifikacija statističkih podataka u Institutu za javno zdravnje „Batut”, odrazila se na primenu i efikasnost primene protivepidemijskih mera. Predsednik je u svome govoru priznao da je to tako.
Odmah posle početka epidemije, predsednik je svoju ulogu Vrhovnog komandanta vojske hteo da primeni i u borbi protiv korona virusa, smatrajući da jedino on zna kako se suzbija epidemija. Formirao je Krizni štab na čije je čelo postavio nestručno lice i angažovao epidemiologe bez iskustva u suzbijanju epidemija zaraznih bolesnih, posebno onakvih koji imaju pandemične ambicije. Ignorišući srpsku epidemiološku doktrinu, postavljenu u poslednjoj deceniji 20. veka, doveo je strane stručnjake, hvaleći ih da su pravi stručnjaci i dajući im veliku podršku u radu – i bio poražen.
U našoj prošlosti, pre više od sto godina, jedan Zaječarac, dr Lazar Genčić, hirurg i pukovnik bio je poražen u borbi sa kolerom 1913. i pegavcem 1916. godine. U vreme kada se to dogodilo on se nalazio na visokom položaju u srpskoj vojsci. Bio je načelnik saniteta Vrhovne komande u Balkanskom i Prvom svetskom ratu. Boreći se protiv bolesti za koje se nije tačno znalo šta je uzročnik, kada nije bilo antibiotika i vakcina, niti se znalo kako se treba protiv njih boriti, doživeo je poraz. Prvi nesupeh u borbi sa kolerom, doneo mu je smenjivanje i penzionisanje, mada je zbog potreba vojske samo posle nekoliko meseci ponovo reaktiviran i postavljen, ponovo za načelnika saniteta Vrhovne komande. Imao je novu priliku da se pokaže u borbi sa pegavcem, ali, ponovo je pretrpeo poraz. Nakon toga ponovo je bio smenjen sa visokog vojnog položaja i funkcije u vojsci.
Zarazne bolesti lako se umešaju u život i rad političara. Borba i uspesi u borbi protiv zaraznih bolesti, nekad su izazov za politiku i sticanje poverenja naroda, ali i rizik, da neuspeh u borbi sa njima dovede do rušenja političke karijere. U takvoj situaciji se našao Lenjin, vođa i ideolog Oktobarske revolucije 1917. godine. Posle revolucije, u Rusiji su vladale loše higijensko-epidemiološke prilike. Pored ostalog, narod je bio u borbi protiv vaši i pegavca. Da bi se pegavac uništio trebalo je prethodno uništiti vaši.
Devašizaciju je trebalo sprovesti kod desetina miliona ljudi. Lenjin je rizikovao. Borba protiv tifusa do pobede nad njim, bila je dragocena do te mere, da bi sve drugo ugrožavalo samu revoluciju i perspektivu socijalizma. Dao je sledeći proglas pozivajući na borbu protiv pegavca: „Ili ćemo uništiti pegavac ili će pegavac uništiti revoluciju”. Trebalo je vremena da se posle uporne i grčevite borbe, izvojuje pobeda nad pegavcem. Način na koji je Lenjin motivisao narod da se bori protiv opasne zarazne bolesti, ostao je zapisan kao primer uspešne borbe protiv pegavca u istoriji epidemiologije.
