Четврти талас ковид кризе се захуктава, а до сада није било неке озбиљније, званичне, државне анализе пређеног пута и постигутих резултата у ковид кризи.
Није било речи ни о последицама и штети коју је нанела ковид криза српском друштву, породицама и појединцима, нити о позитивним резултатима који су остварени. А требало је то учинити због демократије и транспарентности, односно о принципима на којима почива процес сузбијања епидемије, а то су прецизни и детаљни подаци о природном току болести и активностима које се предузимају.
Успех у сузбијању епиемије почива на промптним, прецизним и комплетним информацијама о природном току болести.
Када се погладају подаци о кретању болести у Зајечару и околини, почетком августа 2020. године и почетком овог месеца, истог дана, такорећи у број слаже се број новооткривених случајева: 4 до 6 дневно са тенденцијом повећавања тих бројки, што јасно показује да се епидемија шири, а епиодемиолошка ситуација погоршава.
Да ли се из тога може извести закључак да оно што смо урадили до сада против епидемије вредело је мање, него што смо могли, па чак и у покушају да се вакцинацијом становништва заустави COVID-19? Одговор на ово питање може се дати ако се узме у обзир на који је начин и у каквим условима функционисала здравствена заштита. Више пут смо чули да није била спремана да се ухвати у коштац са таквом епидемијом непознате заразне болести.
Капитализам, здравствена заштита и здравствена служба
После 90-их година 20. века постоје велике тешкоће у функционисању здравствене заштите. Још тада постојала је тенденција да се са тзв. социјализиране здравствене заштите која је у центру пажње имала здравог и болесног човека и здравље народа које је требало да има заштиту и подршку за унапређивање, у примарној здравственој здравственој заштити активностима Дома здравља. Али нове тенденције у развоју здравствене заштите крајем 20. века су биле другачије: постепеним преласком на тржишни начин пословања, здравствене услуге постају роба. Бесплатна здравствена заштита одлази у историју, а нов начин функционисања здравствених заштита и здравствених установа мења однос између корисника здравствене заштите и здравствене администрације.
Полако се ствара један нови простор у коме је могуће на други начин задољити здравствене потребе становништва – приватна лекарска пракса која ради на принципима тржишта. Данас она задовољава око 25% свих зравствених потреба становништва укључујући и потребе за болничким лечењем. Приватне ординације, лабораторије, поликлинике и клинике ницале су током последње две деценије као печурке после кише, а болесници и други који су из нужде морали да уђу у тај простор, морали су да понесу новчаник пун пара.
Оне су постале прави примери функционисања капитализма у здравственој заштити на рушевинама тзв. социјализиране бесплатне здравствене заштите настале после Другог светског рата. Другим речима, простор здравствене заштите у 20. веку претворен је у робно тржиште здравствених услуга и опреме, укључујући у то и најзначајнији чинилац – фармацеутску индустрију и апотеке са лековима и медицинском опремом.
У почетку настојало се да се систем социјализиране медицине коригује тако да буде економски рационалан, прожет демократијом и флексибилан због промена и реформи тог система, али он се вулгаризује у новим капиталистичким условима рада. Долази до уништавања свега што је позитивно, до раслојавања међу здравственим радницима, до појаве незадовљства и апатије, неки одлазе на рад у инстранство, до појаве корупције и неефикасности здравственог система.
Током две деценије, капитализам је све брже продирао у наше друштво, а тражење начина да се у трговини болешћу и здрављем згрће новац и богати на рачун корисника, све више је растао. Оно што није учињено, политичари и одговорни за функционисање и развој здравствене заштите, нису утврдили меру до које границе такав начин функциoнисања здравствене заштите може да иде, а да не угрози здравље и здравствени напредак народа.
Неолиберализам и ковид тржиште болешћу и здрављa
Убрзо после продора вируса COVID-19 у Србију 6. марта 2020. године, наш политички врх заинтересовао се и оценио да се уз помоћ епидемије, индоктриниран неолиберализом са Запада, определи да од целог простора друштва начини ковид тржиште и убрза и повећа проток новца и капитала. Одједном су куповани и продавани респиратори, и друга опрема, маске, дезинфекциона средства, појављују се ковид профитери и богаташи: милионери и милијардери, настали у ковид кризи и сл.
Неолиберализам је најнехуманији стадијум капитализма где човек и његови проблеми не привлаче велику пажњу. Постоји једино новац и капитал богаћања и велика спосоност прилагођавања новим ситуацијама природног тока болести и потреба за згртањем новца. Прилагођаване су и грађене су нове болнице, лабораторије, фабрике вакцина, које и у редовној ситуацији имају највеће потребе за стицањем и трошењем новца, а још веће када је реч о великој епидемији.
А резултат – никакав у спречавању ширења корона вируса. Резултат је постигнут у лечењу оболелих и спречавању последица болести и преране смрти. Занимљиво је да се у дневним извештајима о епидемиолошкој ситуацији никада не објављују подаци о броју излечених! Они су сигурно подаци о успеху у раду, пре свега, здравствених радника и здарвствене службе.
Наш политички врх чине лидери нелоиберализма. То је такав друштвени поредак који жели цело друштво да претвори у тржиште капитала и новца, а ефекти се мере на основу постигнутих успеха у кратком року, одмах, свуда и на сваком месту где је то могуће и на што ширем простору. Таква прилика је и „Отворени Балкан“, пре неки дан формиран између Србије, Северне Македоније и Албаније.
Укратко речено, у сузбијању епидемије COVID-19, изграђен је административни механизам. Грешка је начињена што је тај механизам преузео све функције тржишног механизма и стручних компетенција у ковид кризи. Такав механизам постоји и у капиталистичким земљама Запада, али је однос између политике и струке у том механизму другачији или бар мислим да је тако.
„Административни механизам подразумева строгу и скупу контролу и многобројне учеснике у хијерархијској структури. Она спутава стваралачку иницијативу аутономних носилаца здравствене активности и отуђује интересе од непосредно заинтересованих здравствених радника и корисника њихових усуга. У здравству чија, основна активност почива на раду висококвалификованих и уско специјализираних стручњака, административна метода надређености и подређености губи све више свој смисао и друштвено оправдање, јер висококвалификован и уско специјализирани стручњаци тешко прихватају однос подређености и надређености, а свој посао знају и морају знати боље од оног који им је у формалној хијерархијској лествици надређен (Шкрбић).”
У нашем случају, главни ковид администратор је председник који је и главни и најбољи епидемиолог. Он зна све и о вођењу епидемије, о методима заштите и спечавања ширења болести, о лековима и вакцинама, квалификује епидемиолошку ситуацију и зна када наступа који талас епидемије, прогнозира њен ток и када ће бити њен крај.
Формиран је ковид систем здравствене зашите, Србија је постала огромно ковид тржиште, а административни механизам је постао једини регулатор односа у том „новом“ систему здравствене заштите. Кризни штаб(ови) преузели су потпуну контолу и координацију активности над епидемијом. Они су угушили солидарност у друштву, рад Завода за јавно здравље, домова здравља и локалних јединица здравствене заштите у градовима и селима. Подручје Србије служило је не само као тржиште за увођење нових метода и технологије (дигитализација у настави, у прикупљању и обради података, у приступу масовној имунизацији), већ и као експериментално подручје поменутих метода и технологија, вакцина и лекова.