До фамозног 21. јуна, када нас опет очекује некаква позоришна представа о вирусу COVID-19, Кризни штаб „труби“ да све што је до сада учињено у борби са ковидом, може да буде бачено у воду, ако млади не учине најважнији корак – подвргну се у што већем броју масовној имунизацији против корона вируса. Упркос толиком придавању важности доприноса младих подвргавањем вакцинацији у заустављању епидемије ковида, млади одбијају да приме неку од вакцина.
Разговарао сам са младима појединачно или са малом групом од по два до три, зашто не желе да приме вакцину. Бројни су разлози које су они наводили, али у основи је страх од боцкања због чега су увек стварали проблеме родитељима када су их водили на вакцинације. Нормално је да се такав страх појави и код младих и код старијих. Једном приликом још давних 70-их година 20. века, када сам са мојом екипом стигао у једну школу у залеђу Неготина да прикажем филм о здрављу, деца побегоше из школе, јер су мислила да ћемо их вакцинисати. Убрзо се вратише у школу са мајкама. Оне су хтеле да се распитају шта ћемо радити са децом, па када дознаше да ће деца да „гледају биоскоп“ и оне осташе да гледају филм. Страх од вацкинације био је одличан повод за здравствено просвећивање деце, мајки и учитеља скупа.
У доба епидемије корона вируса, још од почетка епидемије, када је указивано да се највише успеха може постићи у борби против короне вакцином, јавља се не први пут идеја, да су у складу са „теоријом завере“ у овом случају против Србије, највећа штета може нанети српском народу тако, што би се давањем вакцина са састојцима произвео и стерилитет младих.
Била би то највећа могућа, дуготрајно нанета штета нашој земљи. Створени су покрети и организације који су стварали предрасуде не само код младих, већ и код њихових родитеља да одбију вакцинацију. У том смислу, и црква је у медијима испољавала слично мишљење.
С обзиром на бригу о деци и њиховом опстанку која постоји код већине родитеља, страх од стерилизације је погодан позив за стварање хистеричног реаговања код великог броја људи. Било је таквих појава и у прошлости увек када су у земљи несређене друштвено-политичке и економске прилике. Истина, не у вези са вирусима, већ са настанком стерилизације младих наводним тровањем, појавила се 1991, епидемија страха од стерилизације, код 4.000 ученика на Косову и код 1.000 ученика у Шајкашима у Војводини.
Мале богиње су болест за коју се веровало крајем 20. века да ће бити искорењена, планула је у облику масовних епидемија малих богиња у девет земаља Европе међу којима се налазила и Србија. До марта 1918. године у епидемији малих богиња је оболело 4.043 детета и 12 умрло. Разлог оваквом масовном побољевању од малих богиња је што 95 одсто деце није било вакцинисано.
Иако је корона вирус мање снаге од вируса малих богиња, вируси уопште, „имају план“ да разболе сваку особу која је осетљива на заражавање. У нашем случају такви су млади људи и жене у узрасту од 18. до 35. године, од којих је вакцинисано само 15 одсто. Као што је запуштеност у вакцинсању деце вакцином против малих богиња био разлог велике епидемије малих богиња, тако се то може догодити данас у борби са вирусом COVID-19. Значи, они који су невакцинисани, могу једног дана оболети, све док корона вирус крстари Србијом.
Оклевање родитеља да вакцинишу децу против малих богиња онда, била је предрасуда да су вакцине штетне и да могу да оштете репродукцино здравље. И сада страх од стерилизације одвраћа младе од вакцинације.
У борби са ковидом највише речи су утрошене да се покаже шта је корона вирус и како да се примењују индивидуалне мере заштите. Мало је било речи о вакцинацији. Када смо започеели са масовном имунизацијом опет смо закаснили, јер становништво није довољно знало о вакцинацији. Здравствено васпитање као мера заштите од корона вируса није ни помињано у току епидемије. Штету су нанела и обавештења у медијима и од стране лекара да су вакцине на брзину произведене и да су штетне за здравље. На то је додато, да када је реч о младим особама, посебно оних које нису у браку и немају потомство, да им вакцине могу уништити репродукционо здравље. Дотле смо стигли.
Масовна имунизација је, не само због одбијања младих да се вакциншу претрпела фијаско. Оно што је урађено успорило је преношење заразе, али није уништило вирус. Ни жаришта нису угашена! COVID-19 се притајио и спрема се за преживљавање кроз тзв. ендемију вируса COVID-19, која ће заменити епидемију. Опстајући ендемијски, по забаченим селима и деловима градова, по сокацима и буџацима, ако сам од се себе не ишчезне, он ће се годинама повремено јављати у тзв. „реповима“ и „џеповима“ разбољевајући људе, а понеког ће и однети заувек у најбољим годинама живота.
