Mediji objaviše o učestaloj pojavi samoubistva tinejdžera. Ovakva pojava nije primećena na području Timočke Krajine. Iz statističkih podataka o umiranju na području Timočke Krajine, za višedecenijski period pokazalo se da su društvene krize u prošlosti, koje dugo traju i ne postoje izgledi da se brzo razreše, imaju za posledicu samoubistva.
Na primer, u godinama posle smrti Tita, povećao se broj samoubistava. Isto se dogodilo tokom devedesetih godina u vreme teške društveno-ekonomsko-političke krize (inflacija, sankcije, rat). Sada, tokom sedam meseci trajanja epidemije COVID-19, sa prognozom da će trajati još godinu, dve, poremećen je život mladih do neizdrživosti.
Siromašni i nezreli, radoznali i povodljivi, bez nade da će se situacija poboljšati, lak su plen političkih i drugih manipulatora. Izgubivši volju za životom, posežu za alkoholom i drogom u želji da sebi olakšaju život u teškoj zdravstvenoj krizi prouzrokovanoj korona virusom. Šest meseci posle takvih teških životnih prilika dolazi do pojave depresija koje, ako im se ne pokloni pažnja mogu imati za posledicu – samoubistvo.
Ima li izlaza?
Moramo se vratiti na ono što činimo sa korona virusom danas. Prognoziramo treći talas, tvrdeći da smo spremni da ga doživimo i preživimo, podrazumevajući pod tim da su tu kovid bolnice, respiratori, lek remdesivir i protokoli lečenja. Oni neće ugasiti epidemiju. Toga je bilo i do sada, pa se epdiemija nije ugasila. Naprotiv, rasplamsava se. Takva je i jedna opšta preporuka da treba da se narod navikne na korona virus i čeka da jednom ta nesreća, epidemija prođe.
To nije dovoljno da se poboljša duboko narušeno duševno zdravlje mladih. Potrebno je pripremiti psihijatrijske službe za rešavanje svakodnevnih problema poremećenog mentalnog zdravlja, uzimajući u obzir teškoće koje proističu iz njihovog višedecenijskog zapostavljanja. Psihijatrijska odeljenja na području Timočke Krajine su u najlošijem stanju. Prihijatrijske službe nemaju dovoljno kadrova da se uhvate u koštac sa posledicama delovanja korona virusa. Kadrovi ovih službi su u vreme epidemije korona virusa prebacivani u kovid bolnice u drugim mestima i raspoređivani na druge zadatke i poslove koji su bili najkorisniji za lečenje virusa COVID-19. Poremećaji mentalnog zdravlja, kao posledica epidemije bili su u drugom planu. Na području Timočke Krajine nemamo ni psihološka savetovališta u gradovima.
Kada se radi o mentalnom zdravlju mladih (i celog naroda) da bi se ono poboljšalo – epidemija se mora zaustaviti! To je moguće primenom epidemiološkog metoda.
Epidemiološki metod je jedinstven i nezamenljiv kada u zajednici treba otkriti izvor zaraze, a to su osobe zaražene korona virusom i oboleli. Oni su uzroci nastanka epidemije. A kada su oni poznati možemo primeniti mere sprečavanja širenja virusa COVID-19 i suzbijanje epidemije. Epidemiološki metod je osnova plana sprečavanja širenja i suzbijanja epidemije.
Pred novim talasom korona virusa opet nemamo plan sprečavanja širenja korona virusa i suzbijanja epidemije. To je uobičajena pojava, čim se pojava neke bolesti proglasi epidemijom. Kod nas to nije učinjeno ni marta meseca, a ni sada kada se, po mišljenju kovid stručnjaka sprema jesenji ili zimski talas korona virusa. Aktivnosti i mere se sprovode i menjaju iz dana u dan i svode se na pojedinačne mere i mere za pojedinca, kao što su nošenje maske, držanje odstojanja i pranje ruku.
Plan i program mera za suzbijanje epidemije odnosi se na celu zajednicu. U njemu bi se našlo šta, ko, kada i gde radi, u vezi mentalnog zdravlja mladih. I pratila bi ga ostvarenja u radu. U njemu bi se našao i cilj kako i kada zaustaviti epidemiju virusa COVID-19. Kinezi to učiniše sa svojom!
Ali, da se vratimo na mentalno zdravlje adoslescenata i samoubistva. Roditelji, nastavnici u školi i profesori na fakultetu trebalo bi obratiti pažnju na promene u ponašanju adolescenata kako bi rano otkrili eventualno naginjanje mladog čoveka samoubistvu. Depresivno stanje mladića ili devojke praćeno povlačenjem u sebe, ćutljivošću kakvo nije postojalo, napetost, nervoza, svadljivost i promenljivo raspoloženje mogu predstavljati znake poremećaja duševnog zdravlja adolescenata kojim treba da se pozabavi prvo, školski psiholog, a onda i psihijatar. Takvi mladići i devojke teško s mire sa neuspehom, ne podnose razdvajanja i odbacivanja roditelja, drugova i nastavnika u školi, gubitak pažnje i ljubavi…
Na kraju da dodam, da ova priča o zdravlju treba da skrene pažnju na patnju i očajanje mladih koje prate kovid krizu, i traži da se hitno nešto preduzme. Pod brojem jedan, svi napori treba da budu uloženi da se epidemija zaustavi. Ne treba da dozvolimo da nam mladi umiru na takav način. Navodno, „srpski model“ u suzbijanju epidemije ide u stvaranju kolektivnog imuniteta, tzv. „imuniteta krda“ koje može da traje više godina. Mere koje su predložene od strane Kriznog štaba najviše smetaju tinejdžerima. Oni ne mogu da budu zadovoljni životom pod maskama, držanjem rastojanja, za igrom i razonodom, za životom van sportskih igrališta i takmičenja, bez okupljanja u njihovim prostorima, zatvaranjem u karantine i sl. Oni žude za bliskim kontaktom, za druženjem i prijateljstvom, za ljubavlju, što su njihove osnovne potrebe i stubovi života i zdravlja mladih.
