Данас, на сваком кораку можете слушати и читати о болестима.
Ипак, нико да спомене нездравости које понекад станују у сваком од нас. Код неког се јављају периодично, као прехлада. Код неког су прешле у хроничну слику.
У мом свету две највеће болести зову се бесмисао и доконост.
Бесмисао, као тежу болест, тренутно ћу оставити по страни.
Нека доконост буде наша данашња тема.
Имам срећу да познајем особе које не болују од доконости. То су особе које увек знају шта ће са својим слободним временом, са својим даном, са својим рукама. Таква је, на пример, била моја бака – и када би села да одмори, то никад није било празних руку. Најчешће хеклица и конац, а понекад ораси и мали чекић, били су њени реквизити за одмор. Можда је и вама позната таква слика?
Људи који знају шта ће са својим временом и рукама, који увек имају шта да раде, знају шта ће и са својим мислима. Једноставно, када упослите своје прсте, када користите конструктивно своје време и усмеравате пажњу на нешто што вам је од користи, не преостаје много менталног простора за прелиставање црне хронике, упијање негативних и бескорисних информација, садржаје које емитује „Радио Милева“ и слично.
Тада схватите да у корену речи радост, стоји реч рад.
И од тога како ћете искористити ову информацију зависи квалитет остатка вашег дана, викенда или живота.
Природно је да понекад осетимо безвољност, умор, засићење, тромост. Деси се сваком да му се некако не ради ама баш ништа! Наш избор је оно што ће повући разлику – неко ће изабрати да се том осећају препусти и допустиће да безначајан симптом, као што је тренутна мрзовоља, пређе у болест која се зове доконост. Неко ће одлучити да превентивно нешто ипак уради и обезбеди себи шаку радости.
Који год избор да направите, морате знати још само једну ствар – симптоми доконости, исто као и симптоми радости, преносе се вирално на вашу околину.
До читања,
Ашик Жена
