Pauk Pero boravio je neko vreme u slivniku kade, u stanu u kome je živela petogodišnja Dušica. Jednog popodneva, dok su mama i tata bili na poslu, ušetala je u kupatilo, ugledala Pera i skočila uvis od straha. Uplašena da će je ujesti ili napasti, jer je to videla na nekom televizijskom programu, instinktivno polazi u odbranu sebe i usmrćuje ga vodom.
Dušica je već u narednim sekundama shvatila koliko je mučnu smrt baš ona priredila pauku. Momentalno je iz straha što je ubila nevino biće potrčala u oživljavanje tog malog bića. Kako oživeti pauka?!
Poteže za fenom za kosu, uključuje ga u struju i počinje da greje paukove nožice, koje je simbolično nazvala peraline. Negde u tom procesu najdubljeg nadanja da će se Pero probuditi i iskrenog žala što mu je oduzela život, Dušica ga je preklinjala da oživi. Njega, sebe, ceo svet, Boga…
I kako to obično biva, kada nešto istinski srcem želimo i svim silama verujemo, mali Pero je pomerio jednu, a odmah za njom i drugu peralinu. Dušicinoj sreći nije bilo kraja, a osećaj trijumfalnog i ipak srećnog završetka njihovog susreta, obuzeo je celo njeno telo. Potrčala je do prozora i ostavila Pera na oluk, da sam nađe svoj put u svet.
Deca u ranim periodima života poseduju prirodnu čistotu srca i neustrašivu iskrenost. Stupanjem na snagu porodičnih, socijalnih i društvenih obrazaca, ona se kale za neke ljude slične nama odraslima. Ima li pouke za nas „velike“ u jednoj običnoj priči između pauka i čoveka? Pardon, pauka i malog čoveka.
Mali čovek u sebi ima klicu i ljubavi i straha. Ali, uvek će prirodno birati da neguje seme ljubavi i vratiće se primarnom osećaju. Onom delu sebe koji bezuslovno voli i Pera, i čitav ovaj svet.
Kod malog čoveka ljutnja ne traje dugo, jer srce ne voli nijedan osećaj koji mu remeti mir. Neće taj mali čovek trpeti drugog malog čoveka koji viče i vređa ga, otići će odmah glavom bez obzira. Mali ljudi lako žive, jer slede unutrašnji zov srca i prate ritam duše. Taj ritam uvek kreira harmoniju.
Koliko je samo paukova nesrećnih, samih i izgubljenih po nekim slivnicima mračnih života? A koliko je samo takvih ljudi? „Pauk“ se pojavi s vremena na vreme da nas natera da se setimo ko smo i šta nas pokreće. Hrabrost i strah trče zajedno u svakom od nas. Koga ćemo mi izabrati da bude naš predstavnik? Da li ćemo prihvatiti u miru paukovo postojanje i pustiti ga da se snađe, ili ćemo ga bezosećajno eliminasti vođeni strahom?
Umesto što konstantno pokušavamo učiti male ljude kako da žive i misle, možda bismo mogli podsetiti se pored njih kako i mi da živimo. Setite se da smo svi mi nekada bili mali ljudi, pa onda postali veliki. Nekada je srce vodilo glavnu reč i bili smo neustrašivi. Ako strah prevlada, stvara se potčinjenost, dok je u drugom slučaju hrabrosti uvek na vrhu sloboda. Svi smo mi „Dušice“, samo nekome treba više, a nekome manje paukova da se toga seti.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
