Hiljadu dinara. Tri i po proizvoda iz Maxi-ja i već je nema, od nje je ostalo nekih sto osamdeset dinara.
A koliko samo ljudi, parova, porodica, studenata doživljava svakog meseca da se svede na „jednu crvenu“. Da je raščlanjuje na dva, tri ili više dana u svakoj glavi bezbroj puta; da kruži deset puta oko istih raftova kako bi se našao najjeftiniji proizvod i sačuvalo nešto od „jedne crvene“. U njoj je utkana sva nada i beda čoveka poslednjih dana u mesecu. Ona ima mnogo veću vrednost u našoj glavi kada nam je poslednja. Hiljadu dinara. Paprike i sir. Pašteta i hleb. Makarone i kečap. Jogurt i mleko.
Imala sam dosta puta prilike u životu da ugostim strance u svojoj zemlji. Jedan od tačnijih stereotipa koji važe za balkanski narod jeste upravo gostoprimstvo i anganžman koji činimo da bi se naši gosti osećali prijatno i lepo u našem domu i domovini. Svaki put kada sam sedela u društvu stranaca koji su u poseti Srbiji, kao i stranci koje sam sama gostila, svi su oni bili očarani našim žarom da ih „udomimo“ kako valja, kroz hranu, priču, veselje i smeh.
Kada sam govorila svojim stranim gostima o standardu naše zemlje, prosečnoj plati, potrošačkoj korpi, cenama goriva i konvertovala na licu mesta te brojčane iznose u njihove valute, vrlo često su ostajali bez teksta. Zbunjivalo bi ih kako je moguće da se preživi sa takvim prosekom, a kamoli da se priušti nešto malo iznad prosečnog. Onda sam često kroz šalu govorila kako je ovde reč prosek drugačijeg značenja nego u njihovim zemljama. Da je naš „prosek“ često ispod njihovog proseka, ali da to ne znači nimalo da smo mi prosečni ljudi.
A onda ih je povrh svega toga još više fascinirala naša daroljubiva priroda, imajući na umu da su naši novčanici često manje težine od njihovih, a da i dalje želimo da i mi platimo turu pića, da želimo da spremimo divan ručak o našem trošku, da im kupimo slatkiše za put, i da uvek želimo više da im damo od onoga što već dajemo, ne samo od našeg novčanika, već od našeg srca. I istina je, život u inostranstvu mi je nebrojano puta potvrdio da naša gostoprimljivost doseže daleko i da se o njoj zna.
Imam osećaj da nam naš mentalitet često i potisne onu surovu istinu da sutra možda nećemo imati dovoljno i da ne bi smeli da plaćamo previše, da je ostala još samo „jedna crvena“, i da ne nije realno da je potrošimo družeći se, ali upravo je to još jedna karakteristika našeg mentaliteta. Zažmurićemo često sami pred sobom i činjenicom da sutra nećemo možda imati, jer sada je trenutak za pamćenje i uživanje, a i mi smo domaćini pobogu.
„Ma neka ide život!” – I stvarno, život ide, i dođe i sutra. A ljudi različitih naconalnosti gledaju to, i dive se našem darivanju i negde u sebi, znam, misle: „Bože, da li bih ja mogao ovako? Da živim ovako skromno, a da ipak ovako dajem sebe?” I vrlo verovatno da ne, mnogi ne bi, a pitanje je i da li treba. Ostaje nama naš gušt, tačno, ali ne treba čovek ni da kompletno zaboravi na svoje sutra i preživljavanje.
„Jedna crvena“ mi dođe kao sindrom srpskog standarda, koji mnogi drugi standardi nemaju, jer ne moraju da imaju. I pitam se koliko će još ta crvena da nam mrači krajeve meseca, i pitam se da li ćemo se još dugo svoditi na nju, stalno se vraćati na nju i brinuti o njoj sa kim god da smo.
Možda je tužno što mnogima od nas „jedna crvena“ diktira stepen mira i stresa, i što nam standard ne daje dovoljno, ali isto tako davati sebe i crvene nije isto. Mi imamo u krvi da volimo da dajemo sebe kako bi svi bili srećni, jer smo onda i mi srećni. Otac Mitrofan Hilandarac izrekao je moćnu i duboku misao: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.”
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
