KolumnaMISLOPISI: Moje. Tvoje. Ničije.

MISLOPISI: Moje. Tvoje. Ničije.

Pitam se, da li osnovna ćelija društva – porodica, može da odoli ovakvim modernim, novovekovnim izazovima, koji prete da razore sve što je zajedničko i što potpada pod zajednicu, diktirajući materijalno kao najvažnije u čovekovom životu?

Kolumna „Mislopisi”: Moje. Tvoje. Ničije.

„Hoću kola i kupiću ih, ako nećeš da platiš pola, kupiću ih sam, imam svoj dinar!”

„Moj novac, moja bunda! Ne možeš ti da mi određuješ gde ću da trošim svoju platu.”

„Moj momak i ja živimo zajedno već pet godina, i meni zaista ne treba da mi on kupuje ili plaća bilo šta, ja sam finansijski samostalna, kao i on, svako može sam sebi da kupi šta mu treba.”

„Gospođo, dobre vesti! Operacija je protekla maestralno, bićete slobodni za par dana i možete reći mužu da Vas izvede na večeru negde ili Vam kupi nešto lepo, jer on ima jednu vrlo hrabru ženu!”, reče doktor zadovoljno svom pacijentu. „Ah hvala doktore na komplimentu, ali svakako ja svoje poklone i obroke plaćam sama, ne treba mi muškarac, sama sam sposobna da sebi to obezbedim”, reče pacijent doktoru.

„Kad porasteš, moraš da imaš svoj dinar, je l’ si čula? Ne smeš da se oslanjaš na muškarca mnogo, nikad ne znaš šta može da se desi, zamisli da ostaneš na ulici, da te izbaci, od čega ćeš da živiš?”

„Znaš sine, nije ovo ništa tvoje. Ti ovde živiš na moj račun, kao parazit. Da vidim šta bi radio kada bih te sada izbacio na ulicu? Ti si trošak debeli.”

„Pa… nije Apolon zasigurno, ali zbrinuta sam s njim, ugađa mi i u loju sam.”

Da li vam je nešto od ovoga poznato? Da li ste možda načuli nečiji razgovor nekada u prodavnici, ili možda nenamerno preslušali neki par u blizini Vašeg stola u kafiću koji je sličio ovim gore navedenim? Zapažam s vremena na vreme dosta porodica, parova, brakova, čak i prijateljstava kojima svojatanja, otimanja i obeležavanje teritorije čine svakodnevicu ovih odnosa. Ili one veze i partnere koji kao da se podmićuju da ostanu u vezi praveći najpogrešnije kompromise iz ko zna kakvih strahova i pobuda.

Kako se u bilo kom ćošku ovog kosmosa u kome živimo odvajanje i konstantno deljenje svega i svačega može nazvati bilo kakvom zajednicom? Kako koncept „Mi“ uopšte nastane, ako se toliko kalkuliše šta je tvoje, a šta moje? Zar nije logično da uz „Mi“ stoji „Naše“?

Kako će jedno dete naučiti da deli sebe sa nekim kroz svoje vreme, empatiju, stvari, novac, ukoliko odrasta slušajući o „Mom“ i „Tvom“, a ne o „Našem“. Ili dete koje se često podseća da ništa samo nije steklo, da se na njega puno troši i samim tim se i puno očekuje? Nije ni čudo što među nama hodaju nesigurni, nesamouvereni, sebični, halapljivi, gladni ljubavi i slično. Možda najjači paradoks od svih mi je kod venčanih parova, koji su dobro čuli bračne zavete koje je matičar revnosno pročitao i taj par koji dobrovoljno ulazi u pakt – brak, znajući da sve postaje zajednička imovina i isti interes, ali i dalje u tom istom braku godinama kasnije drže račune odvojeno. Zašto je teško pustiti svoj račun i konvertovati valute iz „Mojih“ u „Naše“, i praktikovati institut „konstruktivnog dijaloga“ koji može biti vrlo delotvoran u cilju nalaženja dogovora kako raspodeliti novac i kako prioritizovati?

Zašto žene često imaju potrebu da dokazuju da mogu same sve, i da im ne treba džentlmen već rodno-ravnopravni pratilac? Džentlmen koji voli svoju dragu, i kupuje poklone s vremena na vreme njoj i njihovoj deci nikada ne izlazi iz mode. Ovde se radi pre o gestu ljubavi i znaku pažnje, nego o potrebi da se nečija vrednost spusti ili da se neko kupi.

Šta se dešava sa onim parovima koji žive ljubav, a ne novac? Je l’ ih ima i dalje ili su definitivno napustili planetu Zemlju videvši da su previše u manjini? Oni parovi što zajedno dele poslednju konzervu tunjevine i srećni su što imaju ovog drugog da je podele s njim; oni parovi gde se mesecima, ako ne i godinama skuplja tajno novac za neki malo veći, skupoceniji poklon kako bi se druga polovina obradovala najneverovatnije; oni parovi kod kojih se razmišlja o potrebama i jednog i drugog; oni parovi gde je muškarac džentlmen i vrlo često će baš on izvoditi suprugu na večeru, iako ona može to isto da uradi, ali je stvar džentlmenstva u pitanju; oni parovi gde momak cepa drva dva meseca kako bi svojoj devojci ispunio želju da je odvede u Prag za godišnjicu veze; oni parovi gde ne postoje pozajmice i povraćaji, već samo davanja; oni parovi gde ga volim jednako i kad je izgubio posao i kad zarađuje najviše; oni parovi u kojima su jedno na drugog ponosni što su uspešni, a ne ratuju; oni parovi gde se jedna breskva deli na broj svih ukućana; oni parovi koji i kad izgube materijalno, i dalje imaju jedno drugog, pa mogu iz te ljubavi i snage sve ispočetka zajedno; oni parovi gde muž svake godine za dečije rođendane kupuje i svojo supruzi poklon, jer ona mu je podarila decu; i mogli bismo ovako podugo.

Ima jedna stara izreka koja kaže: „Kad beda uđe na vrata, ljubav izađe kroz prozor”. Svako ima svoju definiciju bede. Nekom je beda kada živi sa lošim, toksičnim i nezadovoljnim partnerom kome nikakvo bogatstvo ne može namiriti to duhovno siromaštvo koje ga razara. Nekom je beda kada živi u svili i kadifi, ali ni najskuplja japanska svila ne može popuniti emocionalnu rupu koju oseća prema onom drugom. Nekom je beda kada se dete razboli, i sva ljubav mame i tate ne može da ga spasi. Nekome su čak beda i ovi moji, gore pomenuti, parovi koji iščezavaju i bivaju zamenjeni nekim hibridnim odnosima u kojima svako gleda sebe i to mu je dovoljno. I dođosmo tako do „Ničijeg“ na kraju. Od „Mene“ i „Tebe“ tj. „Mog“ i „Tvog“, umesto da napravimo „Nas“ i „Naše“, mi smo došli do „Ničijeg“ i „Ničega“.

Pitam se, da li osnovna ćelija društva – porodica, može da odoli ovakvim modernim, novovekovnim izazovima, koji prete da razore sve što je zajedničko i što potpada pod zajednicu, diktirajući materijalno kao najvažnije u čovekovom životu? Da li će zajedništvo, čovekoljublje i požrtvovanje uspeti da nadvlada individualizam, samoljublje i egocentričnost?

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare

Društvene mreže

24,106PratilacaLajkuj
4,157PratilacaZaprati
1,246PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx