Ко је могао да зна да ће 2020. бити оваква каквом нам се представила? Ко је прошле године у ово време слутио тренутни сплет околности? Не знам да ли су тарот тумачи, видовњаци, астролози и остали агенти мистерије заправо предвидели овакву годину. Мислим да не.
Желела бих да, на првом месту, честитам свима нама ову преживљену 2020. годину. Да поздравим и потапшем по рамену сваку особу која је у овој години и, упркос превисокој стопи незапосленсти, политички корумпираној диктатури власти, загађеном ваздуху у целој земљи, поред и даље отетих пензија и јавне дрпачине новца у приватне интересе која се пере кроз којекакве споменике и изградње имагинарних путева и градова, и упркос томе што људи у немају установе у којима треба да се лече па често умиру чекајући на ред да добију споствени болнички кревет, и упркос томе што је глобална пандемија захватила свет, ја честитам свакој особи која ово чита и и даље стоји чврсто на својим ногама и налази у сваком дану разлог да се насмеје.
Када би постојала Нобелова награда за ИСТРАЈНОСТ, ја верујем да би наш народ био у ужем кругу за номинацију.
За пар сати улазимо у 2021. годину. Иако није рођендан у питању, то последње вече текуће године увек носи укус краја. Развејава у позадини наших мисли компилација овогодишњих успомена, дешава се нека ментална анализа о успешности године. Можда и спознаја да смо пролазни, старији, мудрији, да живимо превише брзо да бисмо уочили да је сам живот заправо још бржи од нас.
Можда је 2020. година била свима тешка, и сви смо анксиозни да што пре прође, али била је и поучна.
Поучила нас је да нема бољих, способнијих или паметнијих људи када наступи светска криза и да људска бића нису најјачи облик живота на планети, и да нисмо несавладиви. Да је појединац небитнији него што мисли да јесте. Да колективна криза може бити фатална по појединца, а индивидуална криза је решива.
Показала нам је да људски мозак може створити вирус који ће смањити проценат становништва на планети, али да људски мозак може такође победити тај исти вирус.
Поучила нас је, или можда боље рећи, подсетила да је породица и даље стуб свега. Да и када не постоји лек за глобални проблем, да осећај припадности и љубави који живи у свакој породици на овом свету, ипак јесте један вид лека.
Подсетила нас је на стару изреку: ’’Данас те има, сутра те нема.’’ А самим тим подстакла нас је да размишљамо мало чешће о томе шта нам је важно у животу, и за шта радимо, и шта треба да буде објект наше среће.
Подсетила нас је како масовно светско умирање људи чини особу да се осећа. Подсетила нас је на давно заборављену, прашњаву ЕМПАТИЈУ, и жал коју смо осетили према мртвима које је обрисала пандемија. Да је управо та емпатија нужна да не заборавимо да сви долазимо са исте планете, да смо случајно рођени на одређеном тлу и да су сви људи у бити исти и имају врло сличне потребе. Натерала нас је да на тренутак оставимо по страни религијске, националистичке, геополитичке и историјске размирице и схватимо да смо сви исти пред смрћу и кризом. Да само уједињени можемо изаћи из такве кризе.
Натерала нас је да се вратимо у своје домове и налазимо начине да проведемо време са укућанима квалитетније, да радимо више ствари заједно, да упознајемо једни друге боље. Натерала нас је да ценимо спољни живот више.
Можда ипак можемо узети и понешто мудро из ове године.
И на крају, оно што је мене ова година највише од свега научила, јесте да човек може поднети више него што мисли и да упркос масовном пандемијском истребљењу, упркос тврдом политичком режиму, упркос кућном затвору у коме се налазимо, ми људи и даље изналазимо начине да будемо срећни, да се насмејемо, да певамо и да плешемо. Заплесаћу валцер на тераси, не морам на плесном подијуму. Нећу дозволити да било шта и било ко сломи мој дух.
Људска искра за преживљавањем и миром ће увек надвладати супротно. Ми смо у овој години бачени пред светско искушење, а онда и психичко и социјално, и нешто ми говори да и даље нисмо потпали пред то искушење, и да и даље, свако на своје начине, успевамо да задржимо здрав разум и оптимизам, и да нађемо захвалност за нешто добро у нашим животима. Свака част свакоме, и потапшите себе по рамену што и даље имате себе на ногама и што се и даље борите да будете здрави и срећни. Јер прво то, па онда све друго.
Ипак вера да ће се лоше завршити и да Сунце чека иза планине умире последња. Вера којом рушимо сопствене страхове и померамо сопствене границе. Вера да ће 2021. година бити боља. И биће.
’’Не бој се, само веруј! ’’ – Еванђеље по Марку (глава 5.)
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
