Sigurna sam da je svako od nas barem jednom za života čuo tri famozne reči „Neko i Nešto“ kao delove diskusije na temu stvaranja, ostvarenja, smisla života, ciljeva i slično. Takođe smo, pretpostavljam, svi čuli i antonime ovih reči u istoj toj diskusiji, a to su „Niko i Ništa“.
„Uči da budeš Neko i Nešto”, reče skoro svačiji roditelj u nekom trenutku naših života.
„Deco, idete u školu da biste bili Neko i Nešto u životu”, reče učiteljica prvom razredu.
„Je l’ si razmišljao šta ćeš da radiš sa svojim životom, ili ćeš doživotno biti Niko i Ništa?”, reče zabrinuti otac.
„Kakve su ovo jedinice na tromesečju, moje dete će biti Niko i Ništa”, pomisli u sebi zabrinuta majka.
„Brate, taj lik je bio odličan đak i pobeđivao na takmičenjima iz matematike redovno, a pogledaj ga sada. Niko i Ništa. Radi u pržionici ribe preko dana, a uveče je glavni organizator okupljanja pijanica ispred dragstora”, reče neki dušebrižnik svom prijatelju u popodnevnoj pauzi za kafu od posla.
Kako se to postaje Neko i Nešto? Koja su to merila koja nas kvalifikuju za takav status? Ko odlučuje da li smo Neko i Nešto, ili Niko i Ništa? Ove reči naizgled deluju lako za pojasniti. Semantika srpskog jezika navodi da Neko predstavlja neodređeno ili nepostojano lice, lice bez identiteta. Ništa kao predikat predstavlja odsustvo značenja, vrednosti, veličine i relevantnosti.
Pitam se da li bi svi roditelji imali smesta jasan i konkretan odgovor kada bismo ih pitali šta to znači biti Neko i Nešto? Kako se ni od koga postaje Neko? Da li bi svaki prosvetni radnik imao odgovor odmah? Imam osećaj da se u našem društvu, a mogu slobodno reći i van granica Srbije, vrlo često potvrda Nekoga i Nečega traži i nalazi u tome šta smo stekli od društvenih kvalifikacija, materijalnih dobara, koliko smo stavki u profesionalnoj biografiji pobrojali na temu radnog iskustva, da li si krećemo u određenim krugovima i mestima, koji nam je opis funkcije na poslu i slično. Da ne odlazim sad još dublje o samoproklamovanim zvezdama rijaliti šou-a, štancovanim pevačicama, sitnim kriminalcima koji imaju punije džepove od obrazovanih ljudi, falsifikatorima diploma koji su na vrhu državne vlasti i ostaloj novopečenoj elitnoj garnituri našeg sistema (ne)vrednosti.
Imala sam prijatelja koji je nedavno oduzeo sebi život u tridesetim, a imao je sve društvene kvalifikacije da je „Neko i Nešto“.
Zar nismo Neko već po samom rođenju? Ne postoji još jedan ti koji ovo čita, već si samo jedan ti, baš takav na celoj planeti. Zar se ne postaje Neko kroz neprestanu izgradnju sopstvene ličnosti i autonomnog morala prolazeći različite životne padove i uspone i kroz kristalizaciju sopstvenih vrlina i korekciju sopstvenih mana? Zar nemamo svi barem Nešto, unikatno, što možemo pružiti kroz naše Neko nekom drugom? Zar činjenica da ste Nekome Vi sve, i da Vas nosi sa sobom svuda u svojim mislima, zar ta činjenica već nije neki pokazatelj da ste daleko od Nikoga?
Možda roditelji iz najboljih namera zaboravljaju da ste im Vi poseban Neko i Nešto, i iz želje da Vam bude dobro i straha da Vam neće biti dobro, Vas čine da se osećate kao Niko i Ništa često.
Zašto imam često osećaj da one prave ljudske vrednosti i ideali iščezavaju, i da nisu vredni pomena i kao da nisu „u trendu“ naspram posedovanja, osvajanja, sujete i truda da se izgradi što lepša i zavidnija slika o sebi. Zašto je bitno biti bitan? Zašto je teško živeti u spoznaji da smo svi prašina na vetru, i da ostavljamo trag zapravo samo u srcima ljudi koji se mogu pobrojati na prstima jedne šake? Zašto ne pravimo razliku između toga da si Neko (čovek) čak i kad nemaš mnogo Nešto.
Jedan od najboljih srpskih aforističara, novinara, pesnika i svačega još, Duško Radović, rekao je: „Budite neko, pre nego što postanete nešto, da se imate na šta vratiti.”
Kada prođu zvanja, statusi, godine ostvarenja i samodokazivanja, gde mi to idemo? Često mi se čini da penzionisani ljudi ne znaju kako da ispune sebi dan smisleno, i da žive površno, uspavano i melanholično, nesvesni lepote slobodnog vremena i prerano razmišljajući o smrti i o već umrlima.
Želim da verujem da smo svi Neko sebi, kada smo sami sa sobom u četiri zida, i želim da apelujem da sami odlučujemo šta nas ili nekog čini Nekim, a ne da slepo pratimo norme društva i sveopštu generalizaciju. I želim dalje da apelujem da pažljivo biramo koga ćemo slušati i pitati za mišljenje da li smo mi Neko, jer se vrlo lako desi da nas kritikuju Niko i Ništa, da nas podučavaju Niko i Ništa, da nas javno informišu Niko i Ništa, a da mi mislimo da smo baš mi Niko i Ništa.
Držeći se mudrih reči Lucija Aneja Seneke u njegovim sabranim delima pod imenom „Dijalozi” gde navodi da „iako ne možemo birati ko će nam biti roditelji, možemo birati čija ćemo deca biti“, možemo svi uživati pravo izbora ko će biti naši uzori da postanemo Neko. A čak i kada Nešto postane Ništa, i dalje je čovek Neko, jer duhovno i emocionalno dolazi pre materijalnog.
Da li ste vi sebi Neko i Nešto?
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
