Bilo je neko leto, recimo 2004, i prelazila sam ulicu u svom naselju kada sam ugledala njega, gospodina sredovečnih godina i večnog osmeha, koji izlazi iz svoje radnje i daje našem komšiji Joci određenu svotu novca u ruke. Utrpava mu novac uz reči: „Ajde uzmi ovo da imaš za gorivo, i da kupiš detetu slatkiše. Uzmi kad kažem”.
A Joca skromno i srdačno odgovara: „Pa hvala ti Marko, hvala od srca”, i nastavlja sa osmehom da vozi svog dvotočkaša (nekog simpatičnog tandrčka).
Bilo je opet neko leto, recimo 2005, i šetala sam sa prijateljicom u centru grada. Znala sam da je tom gospodinu večnog osmeha koji živi u mom naselju neko ukrao prekrasnog malog psa, kog je svuda vodio sa sobom kao sopstveno dete. I slučajno sam se našla na licu mesta kada je divni gospodin večnog osmeha našao i odmah spasio svog psa od otmičara, tako hrabro i rešeno, da sam se oduševila njegovom zaštitom prema nižim i slabijim bićima.
Nije bilo samo neko leto, već je bio svaki letnji raspust do mog polaska u srednju školu tokom kojih sam išla na gradski bazen sa drugaricama, a gospodin večnog osmeha kao ponosni tata jedne od tih drugarica, je uvek imao pravilo da njegovoj mezimici ne sme aposlutno ništa da fali i da mora da ima dovoljno novca kod sebe da kupi sladoled svima, a ne samo sebi, te sam ja tako godinama tokom detinjstva jela sladolede iz džepa gospodina divnog osmeha.
Za ovaj događaj znam da je bio leta 2002, jer sam zahvaljujući gospodinu večnog osmeha bila odvežena u gradsku bolnicu samo nekoliko trenutaka nakon što sam pala sa drveta i izgubila svest. Moji roditelji su bili u poseti kućnim prijateljima dok sam ja letela sa visine od tri i po metra direktno na suvu zemlju, i gospodin brašnjave kose je odigrao glavnu, a možda i presudnu, ulogu u hitnom reagovanju pomoći malom detetu.
Kada su katolički sveštenici došli u Zaječar, pitali su gospodina večnog osmeha za preporuku restorana gde bi mogli da ručaju, na šta je on srdačno ponudio mesto, a onda bez njihovog znanja pojurio u restoran da im od srca plati ručak, kao gest zahvalnosti za njihovu posvećenost.
Kada je nastupila svetska pandemija, gospodin večnog osmeha je prestao da naplaćuje peciva medicinskim radnicima i pomoćnom osoblju u bolničkim ustanovama njegovog grada. Kao nekakvu, kakvu god, naknadu za rizik i trud koji dodatno ulažu da spase ljudske živote, barem neka im obrok bude siguran. A kada je došla nacionalna televizija da piše o njemu zbog njegovog dobročinstva u krizi, gospodin brašnjave kose nije hteo da se izlaže u javnosti i pustio je svoje radnike da govore u njegovo ime.
Kada su ljudi uveliko spavali dubokim snom u pola noći, gospodin večnog osmeha je ustajao bez prekida i bez izuzetaka i odlazio na posao svojoj pekari od ranog jutra. Vraćao se u sumrak i dalje držao osmeh na licu i neko prirodno zadovljstvo je uvek isijavalo iz njega. Možda je jednostavno bio srećan što ima za koga da radi i kome da obezbedi lep život.
Kada nas pitaju gde je najbolji burek u gradu, odgovor je skoro uvek: „Kod gospodina brašnjave kose i večnog osmeha”.
Mislim da njegova peciva i delikatesi nisu najbolji samo zbog velikog zanata koji on poseduje. Mislim da kada dajete više nego što uzimate, kao što je on to radio sa svakim i svakome, onda to što dajete nosi ukus ljubavi, poštenja, širokogrudosti i dobre namere.
Njegova peciva imaju ukus retke dobrote. Toliko retke, da je možda nikada više nećemo okusiti u našem okruženju. Gospodin brašnjave kose i večnog osmeha je svojom dobrotom prevazišao sve nacionalističke, verske, primitivne i sujetne stereotipe koje nosi jedna provincija. Njegova toplina i čestitost su raznele svaki pokušaj malog čoveka da mu nađe manu ili slabost.
On je učinio puno više za nas pored toga što nas je hranio decenijama svakog jutra. On je u ovom vremenu gde otimanje, sujeta, zavist, takmičenje i trka za moći i slavom diktiraju standard društvu, pogotovo u manjim sredinama, on je ljudima oko sebe gasio ove otrovne emocije i porive, tako što je svakog dana različitima poklanjao preko onoga što su tražili, pozajmljivao bez pokrića i skoro uvek on plaćao bez izuzetaka.
Njegova deca imaju oca heroja koji je do svog poslednjeg daha pokušao da ih skloni i sačuva od gorčine koju nosi život i od surovosti koju ljudi mogu da proizvedu. Njegova unuka ima deku o kome smo samo slušali iz priča. Deku koji je pomerio svet da svojoj unuki zadrži osmeh na licu.
Gospodin večnog osmeha i brašnjave kose. Improvizujem na papiru dok pokušavam da ga zamislim kakav je bio u svom detinjstvu. Vidim ga kao mršavog kovrdžavog dečaka koji preko dana trči sa svojim drugovima po dvorištu, igra se sa svojim životinjicama i nasmejan je, a uveče sa tatom peče zanat. Brašno, voda, so, kvasac. Vredno uči, prati svaku reč, svaki pokret.
Brašnjavi dečak koji je hranio ljude više od pola veka. Darivao im na tanjir bezuslovnu ljubav i razumevanje, i uvek više nego što su tražili i mogli da priušte, i srce mu se punilo srećom kada nam je svima davao preko.
Poslednji pozdrav brašnjavom dečaku Marku. Tvoje prostodušno srce i ruke koje su zasitile nas večno gladne ostaju zauvek urezani na stubu vremena.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
