Sve više hvatam sebe, a i druge, kako se oslanjamo na internet za raznorazna pitanja.
Od vrlo lakih instrukcija poput kako spremiti musaku do toga da se ljudi masovno dijagnoziraju u oblastima fizičkih i mentalnih oboljenja, pa i do toga da ćemo otići i kupiti određene lekove nakon „Google“ prepisanog recepta i konzumirati ih sa sigurnošću da smo napravili pravi izbor. Prosto da se čovek zapita da li su nam lekari potrebni u budućnosti.
U ovu (zlo)upotrebu interneta možemo uvrstiti i razne druge slučajeve „instant“ rešavanja životnih problema poput slušanja pregršt samoproklamovanih životnih trenera i motivacionih govornika koji su vrlo često, ne uvek, ali najčešće i sami prošli ubrzani kurs rešavanja tuđih problema, i koriste internet da to novo stečeno umeće nude drugima u različite svrhe.
Kao i sve drugo u životu što je dobro, ako se zloupotrebljava, nije baš nužno dobro. Internet je nesumnjivo jedno od najvećih otkrića, ako ne i najveće, u prethodnih trideset godina, i kao deo ere digitalne tehnologije doprineo je kompletnom preokretu života na planeti u skoro svim aspektima. Verujem da je ljudska radoznalost, kao kod svakog izuma, dovela do toga da danas imamo internet.
Radoznalost u tome da li se može uspeti zaista povezati svet onako kako se to danas dešava.
Šta se dešava sa našom radoznalošću i procesom otkrivanja sveta oko sebe i dolaženja do relevantnih informacija, ukoliko se svakodnevno nesvesno navikavamo da koristimo jedan internet pretraživač kako bismo što pre došli do odgovora i završili neki sopstveni projekat ili problem? Da li je zaista dobro toliko verovati svim informacijama na internetu i da li je opasna potencijalna lenjost koja proizilazi iz toga da nam je svaki odgovor, kakav god bio, na dohvat ruke, pa ćemo zato i ugrabiti? Da li se sa „kakvim-takvim“ odgovorima koji su odmah ispred nas u roku od dva minuta kako upitamo „Google“, da li se sa njima zapravo naša radoznalost prebrzo gasi, zbog navike da sve informacije budu servirane odmah?
Da li smo dovoljno informisani da u kompleksnim digitalnim algoritmima i sistemima funkcionisanja jednog internet pretraživača stoje raznorazni parametri, pa tako i parametri koje možete platiti kako bi se određeni tekst više čitao? Da li znamo da u proseku svaki internet pretraživač objavljuje rezultate po nekoj gradaciji i komentarima čitalaca, i da to ne znači da ono što internet nije ponudio ne postoji, ili nije dobro?
Imam osećaj da kolektivno postajemo sve više lenji, jer nas upravo ljudski genijalni um kroz svoju radoznalost dovodi u sve uprošćeniji i lakši stil života. Nekako se čini paradoksalnim.
Danas možete da naručite dostavu ručka za svoju porodicu, da radite od kuće na svom kompjuteru ili iz bilo kog dela sveta, da kupujete garderobu i vraćate je nazad bez da morate da napustite svoj životni prostor, da plaćate račune preko raznih mobilnih aplikacija, da nađete supružnika na vebsajtu za udruživanje, da zapošljavate robote umesto radnika u fabrikama, i slično.
Pitam se kada život postaje previše uprošćen, i koja je druga strana medalje ovakog stila života. Da li se sa gašenjem radoznalosti i dublje spoznaje gasi i proces sticanja novih znanja zapravo? Duboko me brine slika iz budućnosti u kojoj vidim dete koje je većinom prirodno radoznalije nego odrastao čovek, koje postavlja pitanja svojim roditeljima i oni svojim primerom uče dete da ne mora da ZNA mnogo o bilo čemu i dublje to razume, več da može uvek da „pita Google“, ili roditelje koji se oslanjaju na internet više nego na sopstveno stečeno znanje da to znanje i prenesu detetu.
Da li gubimo učenje i radoznalost koji idu jel’te u paketu, time što se oslanjamo na činjenicu da smo okruženi digitalnam „aurom“ informacija, pa ih ne moramo imati u sebi, kada su nam već tako lako dostupne oko nas u svakom trenutku?
Kao i sve novo što donosi nauka i ljudski um, upravo je ljudski izbor kako će (zlo)upotrebljavati te nove izume, i da li će beneficirati od njih ili obrnuto.
Valjda je naš zadatak, svakoga od nas, da sebe ispravljamo, čuvamo i prilagođavamo u svetu oko nas tako da nas sve što taj svet nudi obogaćuje, a da ono što nam šteti pomeramo od sebe. Da bismo to uspešno radili, pretpostavljam da moramo da koristimo svoj mozak iako nam je sve puno uprošćeno, i da se bavimo iskrenom kritikom sebe i razvijanjem zdrave skepse prema informacijama i njihovim izvorima, kao i da se trudimo da ne dozvolimo intelektualni i duhovni pad sopstvene ličnosti koliko god lako bilo upasti u začarani krug „lakog“ i „instant“.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
