Nisam često preispitavala naš obrazovni sistem dok sam formalno bila deo istog. Tek nakon završetka studija i osećaja neke neobjašnjive slobode, okončanja i olakšanja, malo sam se detaljnije osvrnula na to kako je obrazovanje predstavljeno mladima i koja je njegova svrha.
Da budem krajnje iskrena, i dajem sebi za slobodu da ovo kažem u ime velike većine mladih ljudi i to ne samo u našoj zemlji, završetak određenog stepena obrazovanja – osnovnog, srednjeg, višeg, visokog – je uvek osećaj beskrajnog olakšanja. Ne zamerite na direktnosti – osećaj otklanjanja preteškog balasta sa kičme posle određenog broja godina.
Pitam se često zašto? Zašto se iz godine u godinu dok traje formalno obrazovanje, u mladoj osobi gradi sve veća averzija prema učenju? Prepisaću dvadeset procenata ove averzije nekom prirodnom osećaju zasićenja koji zavlada pred kraj svakog polugođa ili fakultetskog semestra. Šta je sa ostalih osamdeset procenata averzije?
Godinama u meni raste utisak da se termin „obrazovan“’ poistovećuje sa „školovan“. I u redu je da se donekle poistovećuje. Ali ne apsolutno. Šta predstavlja škola ili fakultet?
Po onome što sam doživela, moja bi prosta definicija mogla biti da je to institucija u kojoj se mladi ljudi ljudi dovode u jedan struktuirani kalup u kome prate sistem pravila ponašanja jednak za sve i uglavnom vrlo sličan i ustaljen program, koji dolazi kao strategija sa nacionalnog nivoa od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koje je prethodno moralo dobiti odobrenje za implementaciju strategije.
U našim školama i na fakultetima, u Srbiji, a i šire, mladi ljudi uglavnom jure kraj. Sistem je postavljen tako da ako nemam jak prosek ocena na kraju srednje škole, veoma teško ću upisati željeni fakultet, barem veoma teško na budžetu. Ljudi masovno jure prosek. Ljudi masovno jure završni papir. Ne znam da li iko od nas zaista juri znanje, saznanje i prosvetljenje?
Kako je uopšte moguće da imam najvišu ocenu iz svih predmeta? Da li je to teorijski realno? Da budem maher u prirodnim i društvenim naukama? Religija, psihologija i životno iskustvo nas uče da niko ne može biti savršen, i da je to sasvim u redu, a onda uđete u školu i možete da budete savršeni.
Za šta se mi osposobljavamo u ovim institucijama? Da li smo trenirani da robotički odrađujemo kontrolne zadatke i oralno izlažemo memorisane činjenice na dan ispitivanja za najvišu ocenu, iako ćemo za sedam dana imati promaju umesto tih činjenica u glavi, jer prosto ne mogu da nas interesuju sve stvari jednako? Da li smo trenirani da budemo kreativni, dosetljivi, kritički nastrojeni, i da gradimo sopstveni stav o određenoj knjiškoj teoriji? Da li smo izazvani na intelektualni dvoboj često? Iz sopstvenog iskustva kažem ne.
„Školovan“ čovek je osnovno opismenjen, rekla bih. Preko osnovnog, on može imati i sve desetke i petice, a i dalje biti duhom i moralom siromašan.
„Obrazovan“ čovek je, možda na prvom mestu, čovek koji ima autonomni moral i čist obraz. Dostojanstvo. To može imati pastir na selu sa svojim kozama, iako nema diplome. A isto tako, jedan predsednik države može da nema ni moral, ni obraza, a da bude predsednik.
Nemačka idealistička filozofija je, krajem 18. i početkom 19. veka, obrazovanje tumačila kao „harmonijsko vaspitanje pojedinca“, u estetskom smislu pre svega, stavljajući akcenat na humanost i plemenitost. Obrazovanje se ne može aposlutno institucionalizovati, jer se stiče do poslednjeg čovekovog daha, jer se čovek prosvećuje kroz sopstvena životna iskustva, kroz svoje greške, kroz ljubav. Čovek se umno osvešćuje kroz konstantnu želju za razumevanjem, spoznajom i pronalaženjem smisla. Te potrebe se nikada ne mogu zadovoljiti u zidovima jedne škole.
Kada se vratim na početak svojih misli, i ponovo spomenem osećaj olakšanja i bega iz nekog mučeničkog puta pri završetku formalnog obrazovanja, ne mogu, a da ne uvidim kolatelarnu štetu postojećeg sistema obrazovanja – usmrćivanje radoznalosti kao prva, i kao druga šteta – sadašnji obrazovni sistem nam kroz svoj program nimalo ne pojašnjava zašto učimo. Znanje je moć. Što više razumemo svet oko sebe, to ćemo manje biti manipulisani, kontrolisani i slepo vođeni od strane drugih. Znanje vodi oslobođenju.
Nijedna reč iz ovog teksta nije usmerena ka diskriminaciji prosvetnih radnika, jer oni nisu kreatori, već su izvođači obrazovnih reformi. Ali svaka reč ima za cilj da preispita suštinu današnjeg sistema obrazovanja i pomeri iz ležišta barem malo duboko upodobljeno uverenje među mladima, a bogami i starijima, da je obrazovan, prosvećen čovek isto što i čovek koji se usko kvalifikovao za određenu struku.
Možda roditelji buduće školske omladine nose veću odgovornost nego što su je svesni. Možda mame i tate treba svojoj deci da pomognu da školu i školovanje na prvom mestu shvate kao priliku za odgovore na njihova svakodnevena pitanja o svetu na koji su došli, gde će njihova radoznalost da buja i SAČUVA se, kao i priliku da razviju svoje interese i otkriju šta je njihova pasija i da je sasvim normalno da nemaju interesovanja za sve. A tek onda na drugom mestu sistematski pojašnjavati da je to ujedno i put da se poslovno integrišu u društvo zarad samostalne egzistencije.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
