KolumnaMISLOPISI: Šta će reći ljudi?

MISLOPISI: Šta će reći ljudi?

Dosadno veče u utorak prošle nedelje u hladnoj Budimpešti postalo je znatno zanimljivije kada sam došla u posetu svom dragom i miliom prijatelju Nišliji, čije ime baš opisuje njegovu prirodu i duh – Mileta.

Iz oluka na krovu smo izvukli nekako temu generacijskih promena i društvenu nekonstantnost, i kuriozitet među ljudima da često kritikuju prošlost, ne dajući joj dovoljno razumevanja, ne uzimajući u obzir dovoljno da je ta prošlost modernija možda od neke dalje prošlosti.

Mileta je istoričar po struci, i podelio je sa mnom deo zanimljivog predavanja sa fakulteta na kojem im je profesor iscrtao linije na velikoj tabli, želeći da svaku liniju predstavi kao razdoblje različitih generacija. Cilj ilustracije bio je da navede mlade studente da razumeju da je društvo u konstantnom kretanju – mentalitet, zakoni, ljudske navike, geografske podele, društvena i politička uređenja, obrazovanje – sve je podložno promeni. Tačno, promena ne nastaje preko noći i vrlo često se nesvesno, više nego svesno, prihvata u jednom društvu.

Čovek kao pojedinac u društvu, ukoliko želi biti deo uređenog društva (šta zapravo znači „uređeno“ društvo je zasebna filozofska tema koju ne moramo obrađivati danas), mora se potčiniti određenim pravilima, od obaveze plaćanja poreza do nemogućnosti da hoda nag i peva ulicom. I tu leži prva sankcija toj nekoj apsolutnoj slobodi ekspresije sopstvenog bića i kompletne kontrole nad našim životima. Ali pravila pomažu društvu da ostane uređeno društvo. Ukoliko ne želimo ta pravila, uvek možemo da napustimo koncept uređenog društva i priključimo se afričkim plemenima. Dakle, svi imamo moć izbora.

Ako se osvrnemo na to kako društvo kao celina utiče na nas, ne mogu, a da ne spomenem jedan psihološki konstrukt koji, verovatno uzročno-posledično, nastaje u glavi svakog pojedinca. Za mene je taj konstrukt predominantan i vrlo često može drastično da utiče na sudbine ljudi.

Samo neki od tonova tog psihološkog konstrukta su: „Šta će reći ljudi?”, „To nije normalno, niko drugi ne bi to tako uradio”, „Moji roditelji se ne bi složili sa tim, bolje neću”, i slično. Čak imamo i narodne izreke koje neguju ovu psihološku tvorevinu, pa ćete vrlo često čuti sebe i druge da kažu: „Kud svi, tu i mali Mujo”, „Dobar glas daleko se čuje, a zao još dalje”, „I zid ima uši”, i tako redom. Izreke koje opominju na pažnju koju privlačimo ako ne radimo stvari po nekom „redu“.

Neizbežno je i jasno da počeci svakog vrednovanja sebe i društva polaze od porodice. Zato je i donekle besmisleno osuđivati i sebe i druge koji nose ovaj konstrukt u sebi, neki doduše jače, neki slabije. Kako se kao mali ljudi postepeno sve više integrišemo u zajednicu tako sve više postajemo razdeljeni od sebe, našeg autonomnog morala i bivamo bliži spoljnom „moralu“.

Koliko često preispitujemo sopstvene izbore i odluke, u odnosu na to koliko često preispitujemo da li je ono što radimo i želimo u ravni sa našim porodičnim autoritetima i društvenim pravilima? Koliko mi sami sebi ograničavamo slobodu da budemo srećni?

Život u manjim sredinama još više neguje ovaj psihološki konstrukt. Što više poznajete pojedince svog okruženja, to je vaša intima i život više izloženiji tuđim očima. Vrlo često, u neobaveznim razgovorima, čujem ljude kako komentarišu tuđe živote, ili srećem ljude koji praktično više žive za zajednicu i njen sud, nego za svoj sopstveni. Imam osećaj da veliki broj ljudi živi tako što se u svojoj glavi nalazi u centru ogromnog stadiona, i da su tribine pune ljudi koji direktno gledaju i čekaju da vide svaki potez koji će ta osoba u samom centru da načini.

Možda je najteže i živeti za sebe i verovati u svoje izbore, snove i vrednosti, iako velika većina drugih smatra to „neadekvatnim“. Koliko je propalih nerazvedenih brakova nastavilo da „postoji“, jer je razvod sramota za ljude? Koliko je devojaka koje su za sebe tražile jednake seksualne užitke kao muškarci stajalo na nepostojećem gradskom stubu srama i bojilo razgovore dvoje dosadnih ljudi nedeljom popodne?

Koliko je ljudi koji se nisu školovali u neko društvom ustaljeno vreme za to, pa smatraju da je naknadno doškolavanje besmisleno, te prisvajaju sopstvenu nižu vrednost, jer nisu ispunili normu društva? Koliko je samo ljudi koji kupuju garderobu po principu – ovo se sad nosi i moderno je, moram to da imam, a ne po principu – da li se meni ovo dopada? Malo je puno bogatih ljudi i dece u našem društvu, ali vrlo često bogati naslednici takođe kopiraju jedni druge, i ni ne razmišljaju kako taj novac mogu da unovče na drugi način osim kroz posedovanje preskupih materijalnih dobara. Koliko je ljudi koji pristaju da žive u laži i sopstvenoj nesreći, ne bi li sakrili od sveta određene okolnosti koje im duboko uznemiravaju dušu? I da li se uopšte bilo šta može da sakrije? Čudni su putevi Gospodnji kako dolazimo do istina, nekada i nakon nekoliko decenija. Možda jedna od dobrih sprskih izreka jeste: „Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju”.

Na kraju naših života ostane uglavnom kajanje. Neki lični žal… što smo živeli više za druge, a manje za sebe. Što smo se plašili da budemo svoji, jer to nije rezonovalo sa normom tadašnjeg vremena. Što smo dozvolili da drugi diriguju našim mišljenjem i vrednovanjem sebe, i našim izborima. Heroji i revolucionari su upravo ljudi koji su izazivali pravila i norme. Koji su duboko verovali u svoju sliku dobrog, i imali hrabrosti da isteraju svoje.

Cena žrtve da se živi život vođen unutrašnjim glasom je nekada velika. Nekada će ceo svet, uključujući ljude koji vas vole smatrati da ste u krivu. Ali i tada, ukoliko vaše racionalno sedi u skladu sa emocionalnim, ne odustajte, ne slabite pred nepoverenjem drugih. Najveća slast je kada uspete, i kada razuverite ostale. Kada se oslobodite očekivanja da će vas svi razumeti, bodriti i podržavati. Kada se oslobodite ideje da sve što radite i želite mora biti odobreno od društva. Nećemo naravno ovde negovati ponašanja koja direktno štete nama i ostalima, znamo na šta se misli.

Možda ćete biti kompletno sami u jednom trenutku, sami na celom svetu, jer ste sami u svojim uverenjima. Ali tu leži prilika da naučite da verujete u sebe, i da čvrsto stojite iza sebe.

I umesto što se pitamo šta će reći ljudi, ljudi koje ni ne poznajemo, koje smo kreirali u svojoj glavi, hajde da se malo više pitamo šta ću ja reći sebi za deset, dvadeset godina od danas, ako ovo sada ne uradim? Da li je naš sud važniji od suda nekoga koga se nećemo ni sećati uskoro? Da li se više plašim neuspeha i nepriznanja, ili večnog kajanja što nisam ni probao?

— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —

Svi mediji koji preuzmu tekst, fotografije ili video, dužni su da navedu izvor – Timočka (timocka.rs). Ukoliko preuzimaju kompletan tekst i fotografije, veći deo teksta, ili je preneta integralna vest, u obavezi su da navedu izvor i postave link ka toj vesti.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime

Društvene mreže

24,195PratilacaLajkuj
4,189PratilacaZaprati
1,251PratilacaZaprati
222PratilacaBaci sub