Timočka Timočka
Početna / Vesti / Danas je Đurđevdan
Sveti velikomučenik Georgije — Đurđevdan

Danas je Đurđevdan

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Običaj je da se pletu venčići od lekovitih trava koji se onda bacaju u tekuću vodu.

Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starojulijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.

Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao “oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik”. Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije.

Ovaj praznik, koji se “naslonio” na prethrišćansku mitologiju i staro srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.

Verovanja i običaji

Slavni svetitelj rodio se u kući bogatih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.

U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru.

Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića.

On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.

Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine.

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane.

Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.

Pod pobedom koju je Sveti Georgije odneo nad aždajom verovatno se misli na zaustavljanje progona hrišćana koji je sprovodio car Konstantin.

Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.

Đurđevdan je praznik koji se odnosi na narodne običaje, od kojih je glavni pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.

Jedan od narodnih običaja je i da uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, “da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”.

Ponegde je običaj da se zelenilom kiti na sam Đurđevdan pre zore, odlazi u prirodu na “Đurđevdanski uranak”, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

Hajdučki sastanak
Pošto se ovim praznikom ispraća zima i dočekuje proleće, a do tada nije valjalo spavati pod otvorenim nebom, ovaj praznik je i “dan okupljanja hajduka”. Takozvani hajdučki sastanak, kada bi počeli da se okupljaju odmetnici da bi zapodenuli borbu protiv Turaka, ili jednostavno pljačkali imućne trgovce i seljake.

Na “Đurđevdanskim urancima” mladi se opasuju vrbovim prućem – “da budu napredni kao vrba”, kite zdravcem – “da budu zdravi kao zdravac”, koprivom – “da kopriva opeče bolesti sa njim” i selenom – “da im duša miriše kao selen”.

Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada”.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Ne valja spavati

Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo”.

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući “omaje” tj. vode sa vodeničnog kola, “da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne”, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – “da će biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića, to jest njegove kraljevske kuće Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).

Za velikog sveca – dve slave
Svetog Georgija pravoslavni Srbi slave dva puta u godini. Pored ovog prolećog, “na dan postradanja”, slavi se i 16. novembra Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku. Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ta ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan. Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.

Osim Đurđevdana, ovom svetitelju pravoslavni hrišćani čine pomen i 16. novembra – na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama za taj praznik svetac nije na konju već stoji na zemlji.

Možda će Vas zanimati

Danas se slave Sveti car Konstantin i carica Jelena

Srpska pravoslavna crkva obeležava praznik posvećen Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni. Crkva je taj …

Danas je Sveti German

Danas se slavi Sveti German, patrijarh carigradski. On je bio sin prvog carskog senatora koga …

Pretplatite se
Obavesti o
guest
0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledajte sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo Vaše mišljenje, ostavite komentarx
()
x

Pin It on Pinterest

Odabir pisma

Ćirilica Latinica