Српска православна црква и верници данас, 27. јануара, обележавају Савиндан, празник посвећен Светом Сави, првом српском архиепископу, великом просветитељу и утемељивачу српске цркве и законодавства. Од половине 19. века Савиндан се слави и као школска слава, а Свети Сава се сматра заштитником просветних установа и бројних заната.
Свети Сава једна је од кључних личности српске историје. Сматра се зачетником српске средњовековне књижевности и духовности, а његов утицај трајно је обележио развој српске државе, цркве и културе.
Рођен као Растко Немањић, око 1175. године, био је најмлађи син српског жупана Стефана Немање и Ане, родоначелника династије Немањић. Његови биографи Доментијан и Теодосије забележили су да је још у раној младости показивао изузетну зрелост и снажну склоност ка духовном животу, књизи и учењу.
У седамнаестој години, под утицајем разговора са руским монахом који је боравио на двору Стефана Немање, Растко је напустио двор и отишао на Свету Гору. Тамо се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон, а потом прешао у манастир Ватопед, где је више година живео строгим монашким животом, као пример подвижништва.
Сматра се да је управо Свети Сава пресудно утицао да се Стефан Немања 1196. године замонаши и повуче са престола, који је потом преузео његов син Стефан. Боравећи у Цариграду крајем 1197. године, Сава је од византијског цара Алексија издејствовао дозволу за обнову запустелог манастира Хиландара, чија је обнова започела почетком 1198. године. Хиландар је убрзо постао духовно средиште Срба на Светој Гори.
Након династичких сукоба у Србији, када је Вукан збацио брата Стефана, а затим и сам био свргнут, Свети Сава је измирио завађену браћу над гробом оца у Студеници.
Најзначајнији историјски чин Светог Саве догодио се 1219. године у Никеји, када је од византијског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао аутокефалност Српске цркве и успостављање српске архиепископије.
Иза себе је оставио значајан писани опус, међу којима се издвајају „Житије Светог Симеона”, „Карејски типик”, „Хиландарски типик”, „Студенички типик” и „Законоправило”, дело од пресудног значаја за развој српског права.
Свети Сава је умро у Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку са ходочашћа у Јерусалим, након дипломатске мисије за бугарску архиепископију. Вест о његовој смрти стигла је у Србију 27. јануара, па се на тај дан у Српској православној цркви служе литургије. Његове мошти пренете су 1237. године у манастир Милешеву.
Због снажног култа у народу, током Банатског устанка 1594. године, велики везир Синан-паша наредио је да се мошти Светог Саве изнесу из Милешеве и спале у Београду, на Врачару.
Свети сава – школска слава
Први писани траг о школској прослави Савиндана потиче из 1734. године, из Сремских Карловаца. Као школска слава установљен је 2. јануара 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, одлуком Совјета Књажевства Србског. Савиндан се свечано прослављао све до 1945. године, када је укинут, да би после полувековне забране поново био обновљен 1990. године.
Народна веровања и обичаји
У народу су сачувана бројна веровања и обичаји везани за Савиндан. У појединим крајевима постило се седам дана уочи празника, а сам дан се обележавао свечано. Многе занатлије узимале су Светог Саву за свог заштитника и славиле га као еснафску славу, док су пастири веровали да их штити од вукова и несреће са стоком.
Према народним веровањима, ако на Савиндан загрми, очекују се важни догађаји. Такође, верује се да на овај дан не треба терати стоку у шуму, нити користити оштрице и сечива, како би вуковима „чељусти остале склопљене“. Постоји и веровање да жене на Савиндан не треба да боје ништа у црвено, како би се стока сачувала од напада вукова.
Према легенди, где год је Свети Сава дотакао земљу својим штапом, појавио се извор лековите воде. О томе сведоче бројни топоними који носе његово име, као што су Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук и Савино почивало.
