Српска православна црква и верници данас, 20. јануара, обележавају празник Светог Јована Крститеља – Јовањдан, посвећен светитељу и пророку који је, према хришћанском учењу, крстио Исуса Христа на реци Јордан.
Празник Светог Јована Крститеља, који данас слави Српска православна црква, посвећен је Исусовом рођаку, познатом као Јован Претеча. Назив Крститељ добио је јер је крстио Исуса Христа, док је име Претеча понео зато што је најављивао Христов долазак.
Јован је у реци Јордан крштавао све који су се кајали. Живео је једноставно и аскетски, хранећи се инсектима и медом дивљих пчела, а одевао се у хаљину од камиље длаке. Убијен је у време краља Јудеје Ирода, који је наредио да се пророку одсече глава.
Верници, било православци или католици, често дају Јованово име својој деци. Православни верници Светог Јована славе као крсну славу, док католици овај дан обично обележавају као имендан.
Процењује се да је Свети Јован по броју оних који га славе на трећем месту међу Србима. Испред њега су Свети Никола и Свети Арханђел Михаил.
Чудотворна рука Светог Јована Крститеља
Десна рука Светог Јована Крститеља, којом је, према предању, захватио воду из Јордана приликом крштења Исуса Христа, и данас је у власништву Српске православне цркве и чува се у манастиру на Цетињу.
Руку су у Европу донели малтешки витезови, који су је поклонили руском цару Николају. Касније су је на чување Србима, односно краљевској династији Карађорђевић, поверили руски витезови емигрирали из Русије, у знак захвалности што је држава прихватала избеглице. Рука Светог Јована најпре је чувана у Српској патријаршији, а 1941. године, пред најездом Немаца, однета је у манастир Острог, где ју је на чување оставио краљ Петар II Карађорђевић.
Народни обичаји везани за Јовањдан
За празник Светог Јована везују се бројни народни обичаји. У народу постоји веровање да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Свети Јован сматра узором карактера и поштења.
Један од старих обичаја је и прање иконе. Тај обичај подразумевао је да се иконе након јутрења износе из куће и односе на реку или бунар, где су се умивале водом и брисале поквашеном крпом. Иако је овај обичај одавно нестао, некада се веровало да ће онога ко не умије икону стићи казна и да ће му се те године „одузети“ руке и ноге.
Према народном веровању, на овај празник не треба узимати нож у руке, као знак сећања на страдање Светог Јована. Женама се саветује да не дирају плетиво, маказе ни игле.
У прошлости је постојао и обичај „прорицања“ судбине помоћу јајета. У поноћ, између Богојављења и Јовањдана, јаје се спуштало у посуду с водом. Уколико би јаје потонуло, веровало се да је судњи дан близу.
Према веровању, деци на овај дан треба избегавати давање намирница црвене боје, попут јабука или црвених сокова, јер та боја симболизује невино проливену крв светитеља.
Домаћин који слави крсну славу на Јовањдан дочекује госте свечано обучен и, по обичају, не седа док свећа гори, из поштовања према светитељу. Уколико није у могућности да стоји цео дан, уз његово одобрење славу двори неко од млађих мушкараца.
Према народном веровању, Јовањдан се сматра повољним даном за полазак на пут, јер се верује да ће они који тог дана крену на пут имати заштиту Светог Јована Крститеља.
