Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave praznik Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica novorođenog Hrista uvela u hram da ga posveti Bogu.
Sretenje Gospodnje predstavlja prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac.
Sretenje Gospodnje se kod hrišćana slavi uvek četrdesetog dana posle Božića. Srpska pravoslavna crkva slavi ovaj praznik 2. februara po crkvenom, a 15. februara po gregorijanskom kalendaru. Sretenje se slavio kao Dan državnosti Srbije do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi od 2002. godine.
Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana (544. godina), a kao slava veoma je često u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Tako postoji verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto. Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.
Jedan od običaja je i da se na Sretenje Gospodnje obavezno pale sveće, jer se veruje da plamen sveće kuću štiti od groma i drugih nesreća, ali i da ima čarobnu moć.
Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze danas koga će prvo ujutru sresti, jer će im mladoženja baš takav biti po izgledu i karakteru.
Sretenje je svrstan u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.
U pravoslavnim hramovima i crkvama na Sretenje Gospodnje služe se liturgije, a u molitvi, koja slovi za jednu od najlepših, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju: „Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje…”.
