Vernici Srpske pravoslavne crkve danas slave praznik svetog velikomučenika Georgija – Đurđevdan.
Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba.
Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“. Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije.
Ovaj praznik, koji se „naslonio“ na prethrišćansku mitologiju i staro srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Za njega se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava.
Ono što je jedinstveno je „Đurđevdanski uranak“ – pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci…
U mnogim krajevima običaj je i da uveče uoči Đurđevdana ili na sam dan ali pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije.
To se čini da bi godina i dom bili berićetni, „da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“.
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
ĐURĐEVDANSKI URANAK
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „Đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće, obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.
Osim Đurđevdana, ovom svetitelju pravoslavni hrišćani čine pomen i 16. novembra – na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama za taj praznik svetac nije na konju već stoji na zemlji.
Za velikog sveca – dve slave
Svetog Georgija pravoslavni Srbi slave dva puta u godini. Pored ovog prolećog, na dan „postradanja“, slavi se i 16. novembra Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku. Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ta ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan. Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
Đurđevdan je obeležen crvenim slovom u kalendaru SPC kao zapovedni praznik i slavi se uvek 6. maja.
