U čitalištu Matične biblioteke „Svetozar Marković”, juče 6. juna održano je predavanje Gorana Janićijevića „Čitanje slika” pod nazivom „Ikonologija impresionizma i naturalizma Emila Zole u Lesingovom ogledalu”. Goran Janićijević je pojasnio da je najavljenoj temi „Slikarstvo impresionizma na osnovu književnog opusa Emila Zole” podario nešto narativniju konstrukciju naslova.
Janićijević je prvenstveno razrešio pitanje naslova.
„Pod ikonologijom se u naslovu ponovo podrazumeva ikonološki metod u užem slislu reči po tradiciji Varburga i Panovskog, o čemu je u prvom delu ’Čitanja slika’ bilo reči, u smislu tradicionalnog metoda istorije umetnosti koji se do sada nije odnosio na impresionizam. Impresionizam predstavlja prekretnicu u shvatanju slike, i u shvatanju značenja slike. U istraživanju slikarstva impresionizma taj metod se lomi prema novom metodu pod nazivom ikonika. Ikonika je pristup slici gde se u njenom sadržaju prepoznaje jedno novo značenje, dolazi do ukidanja prenošenja domena životne stvarnosti i uspostavlja se novo značenje koje ima sama slika. Recimo, kuća više nije mesto za stanovanje nego je zbir površina, linija, ona je impresionizmom raspojmljena u svojoj strukturi.”
Predavač dalje povezuje odabrane slike sa Zolinim stvaralačkim opusom.
„Zolina književnost je potekla iz tradicije Balzaka i Igoa, međutim, tu je opet došlo do jedne divergencije, pre svega misaone, u pravcu naturalizma, upravo zbog toga što je kontekst realnog prikazivanja života stavljen u širi spektar prirodnih fenomena, sve to posmatrajući u Lesingovom ogledalu. Lesing je autor dela Laokoon, ili ’O granicama slikarstva i poezije’. I sam Lesing skulpturu upoređuje sa Vergilijevim spisom kako bi uočio razlike između književnosti i umetnosti. Poređenjem književnosti i vizuelnih umetnosti došao je do zaključka o razlikama u odnosu na koje se vreme pojavljuje u umetnosti. U književnosti realizma oseća se protok vremena. U tom smislu vizuelne umetnosti i slikarstvo na prvom mestu predstavljaju neku vrstu eshatološke katarze, jer jedan trenutak u vremenu ostaje zebeležen i data zatečena situacija se preporučuje za večno postojanje.”
„Nije nepoznato da je Zola imao naposredne veze sa svojim savremenicima, a to je zabeležio u svom ’Delu’, između ostalog opisuje svoje rano detinjstvo sa Sezanom, i u delu otkriva kako je cela ta generacija doživljavala svoje mesto u umetnosti i svoje mesto u postojanju kulture. Zola je voleo da opisuje pozorišne predstave. On je voleo da razobličava čaroliju pozorišta, pa tako i da dovodi u pitanje stvarnost značenja umetnosti. Slično tome, impresionisti pred sumnju dovode jedan prikaz.”
Janićijević vešto dalje metodom ikonologije i ikonika, vodeći se Lesingovim principom poredi neka od najznačajnijih dela impresionista sa odlomcima Zolinih romana, i to onih koje je on neposredno poznavao i družbovao sa njima od ranog detinjstva, kao što je to bio čuveni Sezan. Sezan je bio prekretnica u shvatanju slike uopšte.
1. „Zola”, portret Eduar Mane. Zola je pisao apologiju Manea. Slika je u plitkom kadru uz male prostorne dubine i ortogonalnost projekcije. Treba da označi svečani ton, kao u pozorištu. Ravan i grafike nose japanskog sumo rvača, što upućuje na simpatije prema toj kulturi i umetnosti i pisca i slikara. Sve ovo opisano je u Zolinom romanu „Stranica ljubavi”, i u njemu se sabira kroz lik Elene sve ono što Mane projektuje na lik Zole.
Neka od sledećih primera koje je Janićijević naveo poredeći ih sa Zolinim odlomcima su čuvene slike:
2. „Nana”, slika ženske figure, prikazane u istoimenom Zolinom romanu. Njene čari dovođene su na mitološki pijadestal, u njenom liku dolazi do identifikacije kurtizana sa boginjama ljubavi.
3. „Ispred ogledala”, Mane
4. „Olimpija”, Mane. Preko stvarnosti ona nas uvodi u mit, prekrštenih nogu oslanjajući se na jednu ruku, što upućuje na Psihu i Arijadnu.
5. Sezanova slika „Moderna Olimpija”.
6. „Trideseti maj” Kloda Monea, u kojoj, kao i u Zolinom opisu potpuno nedostaje radnja.
7. „Čitanje Pola Leksisa Zoli”, Sezan. U svom romanu „Delo”, Zola opisuje kako je pozirao Sezanu, i istovremeno se projektuje u lik slikara.
8. „Most Ažentual”, Mone
Na kraju, Goran Janićijević zaključuje da je ikonologija metod koji je dao značajne rezultate u prošlosti i koji pokazuje da umetnost i kada govori o svom dobu govori istovremeno o univerzalnim stvarima. A danas, ona je je jedan od načina kako ne izgubiti vezu sa civilizacijom iz koje smo potekli.
