Српска православна црква и верници данас, 9. децембра, обележавају празник посвећен Светом преподобном Алимпију Столпнику, у народу познат и као Алемпијевдан, који се по старом календару слави 9-ог, а по новом 22. децембра. Иако по пореклу ранохришћански монах из Мале Азије, култ овог светитеља дубоко је укорењен у балканској и српској традицији, где је добио снажну заштитничку и апотропејску улогу.
Свети Алимпије рођен је у Андријанопољу у шестом веку и још у детињству предан је служби Богу. У жељи за усамљеничким животом удаљио се на старо грчко гробље ван града, за које се веровало да је место нечистих сила. Тамо је поставио крст, подигао храм и уздигао чувени столп – стуб на којем је, у посту и молитви, провео 53 године, због чега је назван Столпник. Поред стуба су касније подигнута два манастира, мушки и женски, а светитељ је лично написао правила по којима су се руководили монаси и монахиње.
Поштован је у православној и католичкој цркви, а његова глава чува се у Котломушком манастиру на Светој Гори. Народна предања бележе да је „умиривао ветрове“, „разгонио болести по селима“, исцељивао болесне и штитио стоку од помора, нарочито од куге и других „поморних болести“. Управо због снажне везе са заштитом домаћих животиња, у традиционалној култури веровало се да се на Алемпијевдан стока не сме упрезати нити изводити на тешке послове, како се не би „разгневио светац“, а избегавало се и говеђе месо као вид симболичке солидарности са животињама које штити.
Овај датум се у појединим крајевима Србије и Северне Македоније преплиће са обичајима посвећеним Светом Георгију, па се помиње и феномен „Светог Ђорђа Алемпија“, када Алемпијевдан добија карактер заједничке молбе за здравље стоке и људи, посебно приликом сеоских заветина и освећења храмова.
С временом, људи су све више приступали светитељу ради утехе, поуке и исцељења, а у народу је дубоко укорењено уверење да је заустављао кугу и губу, одбијао „нездраве ветрове“ и чинио многа чуда. Његове мошти, по предању, и данас имају исцелитељску моћ.
Свети Алимпије Столпник у Србији се слави и као крсна слава, увек посна због Божићног поста. У источним крајевима Србије посебно се избегава изношење телетине на сто, како би у кући владали напредак, слога и мир.
По једним изворима поживео је сто, а по другима 112 година. Његово поштовање представља занимљив пример прожимања хришћанске аскезе, народних веровања и старих претхришћанских представа о заштити домаћинства, временских сила и здравља заједнице.
