Српска православна црква данас, 26. фебруара, обележава празник Светог Симеона Мироточивог, односно великог жупана Стефана Немање – оснивача династије Немањића, владара, ујединитеља и творца „независне српске државе“.
Оснивач српске владарске лозе, династије Немањића, преминуо је на данашњи дан 1200. године. Рођен је 1114. године у околини данашње Подгорице, а владао је источним српским земљама. Проширивши државу, борио се против богумила и сматра се једним од родоначелника Српске православне цркве.
Владао је од 1170. године. На почетку владавине био је у вазалном односу са Византијом. Након што је свргнуо брата Тихомира, постао је велики жупан Рашке. Борио се за самосталност своје државе, због чега је склапао савезе са Млецима и нападао градове на Јадрану. Једно време држао је под влашћу и Котор. Византија је, међутим, успела да поврати градове на мору и поново покори Рашку, стављајући је у вазални однос. После смрти византијског цара Манојла Комнена, Стефан Немања наставио је борбу за независност и у савезу са Угарима нападао поједине области Византијског царства. Рашкој је тада прикључио територије између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно и Зету, а са Дубровником је склопио уговор о трговини и миру.
Престола и државне власти одрекао се 1196. године и заједно са супругом Аном отишао у манастир. Замонашио се у манастиру Студеница, где је добио име Симеон, док је Ана ступила у женски манастир и замонашила се као Анастасија.
Симеон је потом отишао у Хиландар, који је подигао заједно са сином Растком, потоњим Светим Савом. Током његове владавине српска држава је коначно збацила византијску власт и постала самостална.
Свети Сава је његове мошти пренео 1208. године у Рашку, како би над њима измирио старију браћу – будућег краља Стефана Првовенчаног и најстаријег Вукана – који су се борили за власт. Мошти су положене у манастиру Студеница, његовој задужбини.
Претпоставља се да готово нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.
У уређивању унутрашњих прилика ослањао се на цркву, којој је додељивао велике повластице и поседе, а подигао је и бројне, и данас значајне манастире: Студеницу, Ђурђеве ступове, Светог Николу код Куршумлије и Хиландар.
Чувар државе, вере и језика
Стефан Немања сматра се великим српским државником и ктитором, али и чуваром језика. Његов брат Мирослав наложио је да се напише најстарији и највреднији српски језички споменик – Мирослављево јеванђеље.
Свети Симеон Мироточиви прославља се као и друге крсне славе – уз славски колач, кољиво, вино и освећење које обавља свештеник. Уколико празник падне у мрсни дан, припрема се мрсна трпеза, а ако падне у посни дан – посна. Празник је непокретан и крсна је слава Патријаршијске капеле.
Народни обичаји и предања
На овај дан, у спомен на Светог Симеона, некада су се одржавали панађури (вашари), а данас је тај обичај очуван у ваљевској Мионици.
У народном предању Стефан Немања описује се као „змајевит човек“, што се доводи у везу са његовим ратним успесима у борбама против моћне Византије. Према предању, био је прождрљив јер се у њега „увукла ала“, па је било потребно и њу хранити.
Немања је, како се прича, за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном приликом, за време ручка код свог сина Светог Саве, затражио је храну. Сава му је пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала је зинула да је дохвати. Тада је Сава зграбио алу и бацио је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.
Према народном веровању, на овај празник верници се моле светитељу за неустрашивост, здравље и снагу своје деце, уз уверење да ће искрена молитва бити услишена.
