Српска православна црква и верници данас славе Цвети, дан када је Христ свечано ушао у свети град Јерусалим. Народ је Исуса дочекао с палминим гранчицама и цвећем.
Цвети су покретни празник и славе се недељу дана пре Васкрса, у недељу након Лазареве суботе.
Празник је установљен у Јерусалиму крајем 4. века, као успомена на последњу недељу живота сина Божијег. Великим празником Цвети завршава се шеста недеља Великог поста.
Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили. На овај дан Исус Христос ушао је, на магарету, у Јерусалим. На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) сину Давидову“.
На овај дан обичај је да се рано устаје и бере цвеће, посебно са децом.
Цвеће се потом ставља у чинију заједно са водом, да би се породица потом умила том водом у којој је потопљено цвеће. Такође, ставља се и врбова гранчица за брз напредак, дрен за здравље, а девојке стављају и љубичице.
У неким крајевима Србије убрано цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посудама са водом у дворишту да преноћи.
Према веровању, на Цвети треба започети неке послове, донети одлуке. Људи ките капије, улазна врата, држе цвеће у вази и поклањају га драгим особама. Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење.
Понегде се Цвети славе као заветина.
На овај дан други пут од почетка Великог поста, дозвољено је јести рибу.
Верници сутра улазе у последњу седмицу Васкршњег поста, недељу страдања, смрти и васкрсења сина Божијег.
На Цветну недељу 1815. војвода Милош Обреновић подигао је у Такову Други српски устанак, против турске власти.
