На свечаности отварања 34. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића”, директор зајечарског театра и Фестивала Владимир Ђуричић захвалио је министру културе у Влади Републике Србије Николи Селаковићу на подршци Министарства овогодишњој позоришној смотри и на томе што је својим присуством увеличао овај значајни културни догађај.
Ђуричић је поздравио и градоначелника Зајечара др Владимира Виденовића и заменика градоначелника Душана Врућкића. Плакету за допринос очувању и развоју Фестивала током 24 године уручио је Бошку Ничићу, бившем градоначелнику, а сада државном секретару Министарства рударства и енергетике. Подсетио је да је почетком 21. века Фестивал био на ивици опстанка и да је Ничић, заједно са својим сарадницима, заслужан што је ова манифестација опстала и наставила традицију.
„Резултат наших договора, свађа, сукоба и пријатељства је то што је Фестивал ’Дани Зорана Радмиловића’ данас један од најбољих у Србији, али и у региону”, истакао је Ђуричић.
На свечаности је говорио и његово високопреосвештенство митрополит Тимочки Иларион, који је поручио: „Поздрављам све са браћо и сестре, јер ако нисмо једно по вери и идеологији, свакако јесмо једно по људској природи”.
Песник Славомир Гвозденовић, који је својим стиховима посветио омаж Радмиловићу, прочитао је песму „Огледало Зоран Радмиловић” испред његовог споменика, као и на отварању Фестивала.
Позоришну смотру, дочекан овацијама публике, отворио је истакнути српски и југословенски глумац Миодраг Мики Крстовић, прошлогодишњи победник Фестивала.
Беседа у Зоранову част
Љубиша Баја Бачић је својим стиховима под насловом „Ушће” посветио емотивни опроштај великом глумцу Зорану Радмиловићу, симболу зајечарског театра и непресушној глумачкој инспирацији.
У песми се Радмиловић приказује као вечни путник који, након животног пута, симболично корача „ка ушћу“, месту где се спајају време, људи и уметност. Бачић кроз поетски језик позива глумца да се осврне на траг који је оставио и да препозна одлазак својих „драгих јахача“, док се његов дух наставља кроз реку позоришне традиције и сећања.
Овим стиховима песник је изразио поштовање према уметнику чија је сцена била живот, а живот позорница.
Љубиша Баја Бачић се овом песмом симболично опростио од великог Зорана Радмиловића – зајечарског суграђанина, вољеног колеге и уметника који је оставио дубок траг у српском театру.
Када је Радмиловић добио једно од највећих глумачких признања, Добричин прстен, радовали су се радници златаре у Мајданпеку и аплаудирали што ће „њихов Зоран“ носити „њихов прстен“. Из Зајечара су пристизали бројни телеграми честитки, а сам Зоран је духовито изјавио да мрзи награде, јер су „људи око мене мој најдрагоценији златни прстен“.
О овом мајстору илузија велика Мира Бањац је једном реченицом сажела суштину његове личности: „Био је човек велике нежности и дубоке тајне”.
„Нама, извођачима глумачких радова, потребни су други људи – колеге, партнери на сцени и, пре свега, ви, драга публико. Без вас не постојимо. Ви сте наш златни прстен, управо онако како је то ваш суграђанин говорио. Хвала вам што више од три деценије чувате овај фестивал и успомену на Зорана Радмиловића, спајајући прошлост и будућност театра, искуство и младост, традицију и модерност”, поручио је Крстовић.
Глумац је подсетио да је са Радмиловићем снимао серију „Коже” за Телевизију Сарајево и да му је то дружење остало као својеврсни „мастер клас“.
„Ти разговори и дружења довели су ме и до дивне награде са његовим именом, за улогу у комаду Душана Ковачевића, писца са којим је Зоран створио једну од својих најчувенијих улога – Радована Трећег. Тако се, за мене, један леп круг затворио, на моју, а верујем и на вашу радост, драга публико”, закључио је Крстовић.
