U većem delu sveta, kao i kod nas, validacija ljudske vrednosti umnogome se realizuje kroz različite brojčane kategorije koje ga onda kvalifikuju ili diskvalifikuju za određene veštine, postignuća, prilike i razne druge životne okolnosti. Može se reći da nam je sudbina ponekad određena tim numerološkim standardima.
Visina, težina, broj godina, prosek u školi, u srednjoj školi, na fakultetu, broj lajkova i komentara na slici, plata kao neosnovano važan parametar vrednosti neke osobe, broj neuspelih brakova i veza i tako redom. Isto važi i za rang liste. Deset najboljih kompanija u 2020, pet najatraktivnih destinacija koje moramo posetiti sledeće godine, tri „must-have“ odevna predmeta za zimsku kolekciju u 2020, a da ne pričamo već o naslovima tipa „pet stvari koje će zaludeti vašeg partnera“, i tako redom.
Ko garantuje i meni i vama da ćemo biti srećni ako ispunimo sve te društvene brojčane standarde?
Sreća je poprilično relativna, i vrlo individualna stvar. Viđala sam nestvarno lepe, vitke lutke sa naslovnih strana koje su nesrećne, a ponekad i nelečene od sopstvenog poremećaja narcisoidnosti, iako imaju pun garderober cipela i odeće. Viđala sam odlikaše sa besprekornim prosecima iz obrazovnih ustanova kako često nemaju sa kim da popričaju prijateljski, ili da ih neko istinski voli. Štaviše, toliko nemaju ništa drugo u životu ostvareno, da samo mašu svojim titulama i prosecima. Možda su bili zauzeti učenjem, pa nisu stigli da kušaju život spolja, što je možda zapravo najteža materija za naučiti.
Viđala sam fakultetski nekvalifikovane ljude koji znaju više o datoj temi nego neki samoprozvani stručnjaci koji se vuku po ekranima našeg „visoko intelektualno kulturno-umentičkog“ televizijskog programa. Viđala sam profesore koji zbog velikog broja novčanica dodeljuju učenicima visoke brojeve u dnevnicima i indeksima. Viđala sam devojke koje se primarno zaljubljuju u novčanik, misleći da je tu njihova sreća, a ne u nečiju istinu u očima. Viđala sam muškarce koje broje svoje pobede u krevetu i misle da je to smisao života. Viđala sam bogataše koji ne umeju da troše svoje bogatstvo i umiru u mukama da ga uvećaju, ili strahovima da ga ne izgube. Viđala sam obične, skromne ljude iz naroda koji žive mudrije i smislenije nego velika većina gore pomenutih bogataša. Viđala sam roditelje koji svojoj deci vrlo često tepaju rečima „investicija“ i „trošak“. Viđala sam decu koja poveruju da su nesposobna, zbog dvojke u dnevniku, jer ne mogu da savladuju lekciju o trenju iz fizike u 6. razredu, ili ne mogu da preskoče kozlić ni iz trećeg puta.
Dokle ćemo da „numerizujemo“ sopstvenu vrednost? Da jurimo za nekim društvenim poenima?
Nikada neću prihvatiti da se znanje o nečemu može izmeriti u nekom oralnom dvadesetominutnom izlaganju ili pismenom testu, i da procena kvaliteta mog intelekta leži u rukama drugog. Niti smatram da iko treba. Najdalje što možemo da izmerimo brojevima o nečijem znanju je njegov ili njen stepen zainteresovanosti na određenu temu.
Svako od nas sam odlučuje koliko vredi. Sam odlučuje koliko će ulagati u svoju svest i znanje. I ta investecija je doživotna, ako prihvatimo Sokratovu premisu da što više znamo, sve smo svesniji koliko ništa ne znamo. Svako može da se digne iz mrtve tačke i počne ispočetka. Ali, najpre treba eliminisati brojeve koji stoje u našoj prošlosti kao neki gorki podsetnik da smo nešto pogrešili ili odložili ili propustili. Kada rešimo svoje misli i svoju veru u nas, tada možemo sami da diktiramo nove brojke u našem životu i da prkosimo ustaljenim „pravilima“ oko nas.
Ko određuje u vašim životima da li ste vi prosek ili ispod proseka? Ko ima to neprikosnoveno pravo? Niko, osim vas samih, prigrlite ga. Prosek je lična, a ne kolektivna stvar.
— „U srcu neka ti borave Vera, Vizija i Strpljenje, i ceo je svet tvoj.” —
